Život Duha

U početku nije postojala “svesnost”, te je otuda svrha ili cilj stvaranja bio da se izazove ili stvori “svesnost”. Postupkom postepene i prirodne evolucije, ovaj cilj se ostvario u čoveku. U ljudskom biću koje čini grubo i suptilno telo, postignuta je potpuna i celovita svesnost uma i duše. U toku evolutivnog stanja ili postupka, uporedo su nastale i Sanskare. Od stanja čoveka pa nadalje, cilj i svrha svih postaje poništenje Sanskara, jer sve dok se Sanskare sasvim ne izbrišu u gruboj formi, nije moguće dosegnuti cilj, tj., Bogo-ostvarenje.

Stanje onoga što se naziva smrt je veoma srodno dubokom snu. U dubokom snu posedujemo svesnost ali ne i ego, a u stanju smrti posedujemo i svesnost i ego. Posle takozvane smrti, ne samo da je prisutna duša (koja je svuda), već takođe i ograničeni ego, um i suptilno telo, a jedino se napušta grubo telo. U prvih nekoliko dana, nije potpuno čak ni raskidanje veze grubog tela sa suptilnim jer, posle smrti, suptilno telo preko spone nalik niti zadržava vezu sa grubim telom, koja traje od jednog do tri dana, ali nikada više od toga.

Postoje četiri glavne podele ili stanja života posle konačnog prekidanja veze i to su:

1.  Uzlazno,

2.  Trenutno ponovno rođenje,

3.  Raj ili Pakao,

4.  Silazno.

1.  Jedino se duhovno napredna bića uzdižu, naime, odlaze iznad i izvan lunarne sfere gde ostaju sve dok ne dođe vreme da mogu da se ponovo rode na Zemlji, jer savršenstvo jedino može da se postigne u gruboj ljudskoj formi. U međuvremenu, ova napredna bića mogu, a to i čine, da koriste tela drugih ljudi na Zemlji ne bi li utrošila određenu vrstu Sanskara.

2.  Oni čije se dobre i loše Sanskare gotovo uravnotežuju, ali nisu sasvim jednake (jer bi u tom slučaju duša odmah postigla Samo-ostvarenje), se posle smrti odmah ponovo otelovljuju na Zemlji u ljudskoj formi.

3.  (a) Uzmimo slučaj osobe koja je prikupila veliki deo dobrih Sanskara i vrlo malo loših sanskara. Posle smrti, ona uz pomoć suptilnog tela doživljava ili uživa stanje koje se naziva raj. U raju se osećajnost ili sposobnost za uživanje desetostruko uvećava, a osetljivost na, ili mogućnost za, patnju ili bol kao posledicu nekoliko loših Sanskara biva u obrnutoj srazmeri deset puta manja. Drugim rečima, u ovom stanju praktično uopšte ne postoji patnja, već postoji samo uživanje dok se sve Sanskare ne istroše. Međutim, ostaju impresije Sanskara iskorišćenih na ovaj način, i upravo ove impresije nagone osobu da uzme novo telo na Zemlji.

3.  (b) Na isti način, neko ko je nakupio mnogo loših a vrlo malo dobrih Sanskara, svojim suptilnim telom doživljava posle smrti stanje koje se naziva žPakaož, u kome podložnost patnji biva desetostruko veća, i obrnuto, podložnost uživanju u tolikoj srazmeri biva manja. To znači da je u stanju pakla sve patnja i nema nimalo uživanja, sve dok se sve Sanskare ne utroše. Impresije koje u paklu utrošene Sanskare ostave za sobom, primoravaju osobu da se ponovo rodi na Zemlji.

4.  Kada se radi o osobama sa izuzetno lošim Sanskarama, koje su posledica dela kao što je ubistvo iz strasti i sl., one posle smrti silaze u oblast za životinjske duhove, da ponovo dočekaju pogodnu grubu životinjsku formu na Zemlji.

Sada ćemo pokušati da objasnimo stanje posle smrti nekoga ko je počinio samoubistvo i prouzrokovao prerani završetak života na Zemlji. Njegovo suptilno telo se ni ne uzdiže, ni ne silazi, niti se odmah ponovo inkarnira niti doživljava stanja koja se nazivaju Raj ili Pakao. Takvi ostaju da vise, da tako kažemo, mnogo bliže fizičkom nivou, jer suptilnom telu koje pre vremena napusti grubo telo, nije moguć ulaz ni u jedno od gore pomenuta četiri stanja. Ovi lebdeći duhovi, ipak osećaju uticaj i silu Sanskara na isti način kao što ih osećaju ljudi. Međutim, dok ljudska bića na Zemlji poseduju grubo telo kojim troše Sanskare, bestelesni duhovi samo osećaju porive a lišeni su sredstava da ih istroše, te je stoga stanje duhova vrlo žalosno i tegobno.

U svakidašnjem govoru se ova bestelesna bića koja lebde nazivaju duhovi ili utvare. Sa ovim duhovima čovek ponekad dolazi u vezu, i oni bivaju izvor zla baš kao i dobra. Ponekad neki od duhova pokušavaju da zaposednu ljudsko telo, privučeni izvesnom privlačnošću koja među njima postoji. Da pojasnimo dalje, pretpostavimo da samoubistvo počini neko ko bi shodno svojim Sanskarama inače dospeo u Raj. On tada ostaje da lebdi nedaleko od grubog nivoa. Ako slučajno dođe u vezu sa ljudskim bićem, ne nanosi mu nikakvo zlo. Kada pre vremena umre neko ko u običajenom sledu događaja zaslužuje Pakao, on pri dolasku u dodir sa bićima na fizičkom nivou postaje izvor zla i patnje za njih. Prvi se, kad god može, trudi da od Jogina potraži lek za svoje stanje, ili u tami noći prilazi Sadguruu da bi mu služio. Ipak, potrebni su mnogi ciklusi da uz Sadguruovu pomoć lebdeći duhovi ponovo dobiju priliku za ljudsko obličje. Loši ili zli duhovi, međutim, izbegavaju Sadgurua i beže od njega što dalje mogu. Dobri ili loši lebdeći duhovi ponekad mogu da preuzmu polu-grubu formu, ali samo na vrlo kratko vreme. Mogu i da zaposednu ili stupe u vezu sa ljudskim bićima i preko njih pokušaju da utroše sopstvene Sanskare, ako postoje pogodne okolnosti kao što je sličnost Sanskara ili veze iz prošlosti. Koliko god nesvesne i neuke žrtve ovih duhova mogle materijalno i fizički da pate, njihova duhovna korist je tolika da su sebi prištedele gotovo tri ili četiri rođenja ili inkarnacije.

Meherova poruka: Vol. III, No. 7, 8, 9, jul-avgust, septembar, 1931., str. 23-26.