Đagat Guru

Gadge Maharađ je bio vrlo popularan svetac iz Maharaštre koji je išao iz mesta u mesto, budeći ljude za ljubav prema Bogu i ulivajući im osećaj za čist život. Uvek je sa sobom nosio metlu i po dolasku u neko mesto prvo bi temeljno pomeo teren, što je meštane podsticalo da slede njegov primer. Oblačio se vrlo jednostavno i jeo malo. Uveče je oko sebe okupljao ljude i ulivao im nadahnuće kirtanom i pesmama o Bogu. Pričalo se da Gadge Maharađ preko dana počisti selo, a uveče svojim kirtanima čisti um-srca seljana. Bio je otelovljenje ljubavi i poniznosti.

* Kada je 12. septembra 1954. u Ahmednagaru Meher Baba davao poslednji javni masovni daršan, Gadge Maharađ je primio Babin daršan. Sledećeg dana je došao u Meherazad i zamolio Babu da poseti Pandarpur i svojim prisustvom blagoslovi sve koji se tamo zateknu.

Pandarpur, na obalama reke Čandrabaga, nalazi se na oko 160 milja od Ahmednagara i za one koji vole Gospoda Krišnu to je mesto hodočašća u Dekanu. Krišni se tu klanjaju kao Vitobi, u hramu koji je postao čuven po tome što su u njemu mnogi posvećeni hodočasnici često imali iskustvo živog prisustva Gospoda Krišne. Priča se da se u ovom hramu mnogo puta čulo da se statua Vitobe obraća Svojim posvećenicima, a opšte je verovanje da je ovaj kameni kip bukvalno uzimao hranu iz ruku Svojih ljubavnika, koji su Ga s ljubavlju i verom privoleli da prihvati njihovu ponudu. Takođe se veruje da je davao savete onima koji su usrdno tražili da ih Gospod vodi.

Dvaput godišnje na stotine hiljada ljudi iz čitave Indije bi se s verom i posvećenošću sjatilo u ovo mesto poklonjenja. Tu je Baba s ljubavlju došao na poziv Gadge Maharađa. Baba je rekao da će njegov dolazak biti kao da je Vitoba Lično došao u Pandarpur da primi Vitobin daršan. Kada je u četiri sata popodne, 6. novembra 1954. stigao kolima iz Satare gde je u to vreme boravio, Baba je obavestio Gadge Maharađa da je Vitoba Lično dospeo u Pandarpur i da mu je potpuno na raspolaganju za čitavo vreme svog dvadeset-četvoro časovnog boravka, kao i da će Vitoba raditi upravo ono što Maharađ bude želeo, naravno, pod uslovom da Maharađ od njega ne traži da prekine svoju Ćutnju, niti da koristi tablicu sa slovima, koju je prestao da upotrebljava od 7. oktobra 1954. Maharađ takođe ne sme da traži od njega da uzima hranu ili spava te noći, jer je odlučio da ne jede i ne spava, već da što je moguće više bude na raspoloženju hodočasnicima.

Čuvši da je Baba stigao, Gadge Maharađ se pripremio da dočeka Babu u sopstvenoj darmasali – prostranoj zgradi izgrađenoj da u njoj borave, nađu utočište i utehu, na hiljade hodočasnika koji su dolazili u Pandarpur.

Gadge Maharađ je okupio onoliko hodočasnika koliko je moglo da ih stane na otvoreni trg u darmasali. Rasporedio ih je da sede tako da svi lako mogu da vide Babu, čak i iz daljine.

Sat vremena po Babinom dolasku u Pandarpur, Gadge Maharađ ga je po prijemu u darmasalu, uzeo pod ruku i odveo do izdignutog sedišta, posebno udešenog za njega i zamolio ga da sedne. Iako je Baba želeo da sedi na zemlji, zajedno sa okupljenim hodočasnicima, održao je reč i složivši se sa Maharađevim zahtevom, seo u stolicu, što je svima omogućilo da ga jasno vide. Babina stolica je bila postavljena na ulaz u svetu odaju Vitobinog hrama u darmasali tako da je, okrenuta prema skupu, skrivala Vitobin kip u pozadini. Bilo je više nego prirodno da Vitobin kip koga su obožavali čitave godine, izgubi sav značaj kada je Baba, živi Vitoba, sedeo ispred njega.

Pokazujući na Babu, Gadge Maharađ se obratio odanim poklonicima Vitobe, rekavši im da se izuzetno raduje što među njima sedi Meher Baba i želeo je da svi prime daršan od Meher Babe, koji je bio “Đagat Guru” (Gospodar sveta) u pravom smislu te reči, jer je bio Jedini koji zaista služi celom svetu.

Gadge Maharađ je podsticao okupljene da svim srcem prime Babin daršan, iako ih je Meher Baba blagoslovio samim svojim prisustvom. U tom trenutku je Meher Baba ustao i nekoliko sekundi stajao sklopljenih ruku, s ljubavlju pozdravljajući ljubav svih koji su u dubokom poštovanju sedeli pred njim. Potom je Baba seo na stepenice hrama i zapevan je “bađan” u slavu Gospoda Krišne, uz pratnju ritmičnog pljeskanja rukama. Posle nekoliko minuta, Gadge Maharađ je svima dao znak da stanu. Donet je venac kojim je ovenčao Babu a potom je, klanjajući se, položio glavu na Babina stopala, pred velikim skupom ljudi koji ga je poštovao i voleo kao Sveca, dok su ga neki među njima čak slavili i kao Sadgurua. Prihvatajući počast koja mu je ukazana, Baba je pomilovao Gadge Maharađa po obrazima i s velikom ljubavlju ga potapšao po leđima.

Ponovo se Maharađ obratio skupu, govoreći im kako ljudi iz celog sveta traže da prime Babin daršan – kako prelaze na hiljade milja samo da bi ga okrznuli pogledom, te kako su svi prisutni istinski srećni što je Baba došao iz Satare da im pruži jedinstvenu priliku ličnog kontakta sa njim. Maharađ je, usrdno i uz duboko poštovanje, ponovio da u potpunosti  treba da iskoriste Babino milostivo prisustvo, te posvećeno i s verom prime daršan. Svoje obraćanje završio je uzvikujući u mikrofon: “Meher Baba ki đai!”

Baba je još jednom pozvan da kasnije te noći bude na mestu gde će se većina hodočasnika okupiti da čuje duhovne besede i bađane Gadge Maharađa i njegovih poklonika. Baba se u pratnji Gadge Maharađa uputio ka tom mestu. Dok je bio u kolima, Maharađ je priznao Babi da je bezgranično radostan što se nalazi u njegovom prisustvu. Baba je gestovima preneo da je i on srećan. Potapšao je Gadge Maharađa po leđima i s ljubavlju ga pomilovao. Uzvraćajući gest, Gadge Maharađ se ugnjezdio pored Babe, kao dete koje od majke traži ljubav i zaštitu. Bilo je lepo videti kako vremešni svetac tako sedi pored Babe; činilo se kao da je konačno položio teret svog napornog života pred stopala svog voljenog, i da se – u pravom smislu i po prvi put – odmara od briga.

Kada su Baba i njegova pratnja stigli, kirtan je već trajao. Vodeći učenik Gadge Maharađa, Kaikadi Maharađ, stojao je na velikoj gomili peska i preko mikrofona se obratio desetinima hiljada hodočasnika koji su sedeli na obali reke i u zanosu pažljivo slušali. Gadge Maharađ je polako proveo Babu kroz gomilu do improvizovanog podijuma koji je, iako obasjan mesečinom, bio blještavo osvetljen električnim svetlom kako bi svi prisutni mogli što jasnije da vide Babu. Morem ljudstva koje se prostiralo pred Babom zavladala je duboka tišina.

Stojeći pored Babe i držeći ga za ruku, Gadge Maharađ se obratio mnoštvu, rekavši da tu među njima, stoji Meher Baba, Đagat Guru, Jedini koji služi celom svetu. Rekao je prisutnim hiljadama muškaraca i žena da prime Meher Babin daršan i pokušaju da shvate koliko su srećni oni koji su, došavši da se pokone Gospodovom liku u kamenu, u svom društvu otkrili Đagat Gurua Lično. Takođe je rekao da ne mogu ni da pojme koliko je on srećan što je Baba pored njega.

Usred usklika Đagat Guru Meher Ki Đai koje je poveo Gadge Maharađ, Baba je seo na peščani podijum, a Kaikadi Maharađ je nastavio svoj kirtan. Po njegovom završteku Gadge Maharađ je ponovo podsticao svetinu da maksimalno iskoriste ovu retku priliku i svoja srca ispune Babinim daršanom. Pošto su neki od Babinih ljudi okupljenima preneli Babinu poruku Ljubavi, počelo je pevanje “bađana” u savršenom jednoglasju, posvećenosti i ritmu, kao da je pevao jedan glas i jedno srce, a ne ništa manje nego sedamdeset hiljada ljudi. Jedinstveni bađani pored reke na mesečini, na pesku, do Babinih stopala, neobično su ganuli Babine mandalije koji su osetili da je atmosfera preplavljena Ljubavlju.

Posle pevanja bađana, Namanand Maharađ je ustao i obratio se ljudima, rekavši kako istorija nikada nije sebe izneverila. U prošlosti su obale ove svete reke posvetili svojim prisustvom Sadgurui kao što su Damađi, Namdeo, Tukaram, Nivriti, Dnjan Deo, Sopan, Muktabai i drugi, zbog kojih je Pandarpur postao tako sveto mesto hodočašća. U današnje vreme, muškarci i žene ustrepte i procvetaju pri opisu ovih svetaca, Učitelja i tragalaca, čija su ljubav i posvećenost udahnuli život statui Vitobe, koja se sada sa vrlo dubokim poštovanjem tu obožava. U budućnosti će muškarci i žene isto tako biti uzbuđeni i procvetaće pri opisu ovog nezaboravnog dana, dana kada je ovaj skup svetaca i hodočasnika blagoslovilo sveto prisustvo Meher Babe među njima.

Predvođeni Namanand Maharađem, hodočasnici su glasno i u glas uzvikivali, “Meher Baba ki đai”, “Gadge Maharađ ki đai”. Na povike “Gadge Maharađ ki đai”, Maharađ  bi uvek oštro podigao ruku, negodujući i nestrpljivo opominjući svetinu, govoreći da jedino treba da pozdravljaju Meher Babu – Đagat gurua. Savršeno je upravljao ogromnim skupom, koji je na njegove neobično naglašene gestove reagovao kao muzičari na dirigentsku palicu. Posle opomene bi poveo masu u klicanje, “Meher Baba ki đai”. Usred usklika, Gadge Maharađ je vešto proveo Babu kroz gomilu do automobila, i pošto je seo pored Babe, krenuli su sa obale reke, u 45 minuta posle ponoći, 7. novembra.

Kasnije, u 8 sati ujutru, Gadge Maharađ je poveo Babu oko Hariđan Darmasale, posebno izgrađene da pruži krov nad glavom i hranu takozvanim nedodirljivim hodočasnicima, koji su zazirali da budu u društvu sa onima iz viših kasti i klasa. Babi su pokazali i novu zgradu koja je još bila u izgradnji i koja je trebalo da bude škola, sa boravkom i hranom za Hariđan dečake. Potom su Babu odveli u koloniju leproznih. Svi sem jednog leproznog otišli su da prose od hodočasnika, koji su se kupali u svetoj reci tog najsvetijeg dana hodočašća. Tako je jedini leprozni u koloniji dobio blagoslov da ga Baba svojim rukama dobro okupa u toploj vodi. Niko nije mogao reći ko je više blagosloven, ovaj gubavac koga je Baba okupao, ili desetine hiljada hodočasnika koji su se kupali u svetoj reci, duž koje se Baba dva puta zaustavio, pre nego što je ušao u koloniju leproznih. Pošto je okupao gubavca, Baba mu se poklonio i obukao ga u novu odeću. Odmah posle toga je otišao sa Gadge Maharađem i mandalijima u darmasalu Namanand Maharađa. Uz veliko oduševljenje i posvećenost Babu su dočekali Kaikadi Maharađ i njegovi sledbenici, koji su primili njegov daršan i okitili ga girlandama.

Dok su bili u kolima, Gadge Maharađ je još jednom iskazao svoju radost i zahvalnost Babi što je došao u Pandarpur. Tako je Avatar blagoslovio Pandarpur, najsvetije mesto hodočašća u Maharaštri. Kasnije je Baba rekao da je Gadge Maharađ, Spoznajom svog Svetaštva, znao Ko je BABA.

Jednom prilikom, kada je tridesetih godina išao sa svojim zapadnim ljubavnicima u obilazak drevnih svetih mesta u Nasiku, Meher Baba je rekao: “Svetost se ne nalazi u mrtvim zidovima od cigle i kamena, niti u vodama svete reke, već u živim bićima koja ispunjavaju okolinu vatrom svoje posvećenosti, ljubavi i obožavanja, te u velikim duhovnim silama koje Učitelji oslobađaju za vreme svog boravka na ovim mestima.”

Drugom prilikom, kada je bio u Benaresu sa istočnim i zapadnim ljubavnicima, rekao je:

“Ono što postoji u Benaresu je atmosfera velikih duša. Rama, Krišna, Hrist i Buda su svi ovde proveli izvestan period svog života.”


* Iz Časopisa Avejkener, V.II, No. 4.

%d bloggers like this: