Odeljak I

Značenje smrti

Poistovećivanje duše sa grubim telom

Svetovna osoba u potpunosti poistovećuje život sa manifestacijama i aktivnostima grubog tela. Stoga je za nju početak i kraj telesnog postojanja isto što i početak i kraj upojedinjene duše. Sva njena iskustva kao da potvrđuju prolaznost fizičkog tela. Ona je prečesto bivala svedokom postepenog razaranja tela koja su nekada odisala životom.  Zato je primorana da veruje da je život isto što i telesno postojanje.

Smrt kao zakulisje životne pozornice

Pošto svetovna osoba smatra smrt prestankom života, ona joj pridaje veliki značaj. S druge strane, retke su one osobe koje u dužim periodima razmišljaju o smrti. I, uprkos činjenici da je većina ljudi sasvim zaokupljena svetovnim interesovanjima, suočavanje sa smrću vrši snažan uticaj na njih. Za većinu ljudi stvari stoje ovako: Iza kulisa zemaljske životne pozornice vreba neumitna i neizbežna činjenica smrti, i neosetno se prikrada najuzvišenijim pobedama i postignućima, najvećim zadovoljstvima i najburnijim veseljima. Pored toga što smrt smatra zakulisjem životne pozornice čovek joj pridaje naglašen, i, može se reći, preveliki značaj. On smrt svrstava u red najstrašnijih i najžalosnijih događaja. Ljudi koji iz zlobe ili mržnje ubijaju druge, smatraju smrt najtežom kaznom i najgorom osvetom, ili se, pak, na nju oslanjaju kao na najsigurnije i najpouzdanije sredstvo kojim se može ukloniti tuđe uplitanje ili agresija. Isto tako, u znak vrhunske žrtve, ljudi usmrćuju sami sebe; a ponekad pribegavaju smrti u nadi da će njome učiniti kraj svim onim zemaljskim brigama i problemima sa kojima nisu u stanju da se suoče. Prema tome, za većinu ljudi smrt ima naglašen, izuzetan značaj.

Kontinuitet života

Preterano pridavanje značaja smrti proizilazi iz Čovekovog prianjanja za pojedinačne oblike. Stoga, kada se životni vidici prošire, reč smrt, čak i za svetovnjaka, gubi fatalni prizvuk. Jer, uprkos svojoj prolaznosti, oblici u sebi sadrže i nit neprekidnosti postojanja: stari oblici bivaju odbačeni i zaboravljeni, a posle njih nastaju, i svet nastanjuju, novi oblici života. Iza svake smrti sledi novo rođenje. Mlade generacije smenjuju stare, život se uvek iznova rada i, kroz nove oblike, obnavlja i podmlađuje. Potoci života, izvirući iz pradavnog izvora, slivaju se u oblike koji, poput talasa okeana, neprestano nastaju i iščezavaju.

Prianjanje za pojedinačne oblike

Zato, čak i u svom ograničenom iskustvu ovozemaljski čovek može da pronađe izlaz iz morbidnih razmišljanja o smrti kao o nepopravljivom gubitku. Zdrav stav prema smrti može se izgraditi samo ako se život shvati nelično, bez prianjanja za pojedinačne oblike. A to je za svetovnog čoveka, koji se stalno vezuje za oblike, veoma teško. Za njega je jedan oblik dobar a drugi nije, a oblik sa kojim se on poistovećuje po svojoj važnosti daleko nadmašuje ostale.  Očuvanje i napredak sveukupnog života ne interesuje ga previše. Svetovni čovek isključivo žudi za produženjem trajanja sopstvenog oblika i onih pojedinačnih oblika sa kojima je povezan. Glas njegovog srca nije u skladu sa glasom njegovog intelekta. Pošto nestanu oblici koji su mu bili dragi, on postaje žrtvom beskrajne tuge – mada mu je život, u celini gledano, novim oblicima nadomestio izgubljene.

Dublja analiza pokazuje da žal zbog smrti vuče korene iz sebičnosti. Osoba koja izgubi svog voljenog intelektualno poima da joj je život u celini na drugoj strani nadoknadio gubitak; ali njena jedina misao je, ˝Sta mi to znači?˝ Kada čovekna smrt gleda sa lične tačke gledišta, ona postaje uzrokom beskrajne tuge, dok je, posmatrano generalno, smrt samo periferna epizoda.

Problemi neličnog intelektualnog pristupa

Nelično rasuđivanje o životu u velikoj meri štiti um od naleta tuge zbog smrti bližnjeg. Ali ono samo po sebi ne rešava veće probleme sa kojima se čak i nelično rasuđivanje čovekovog intelekta suočava kada razmatra posledice smrti u okviru granica svog svakodnevnog iskustva. Ako se smrt smatra konačnim uništenjem individualnog postojanja, to je onda nenadoknadivi gubitak za univerzum. Svaka jedinka ima mogućnost da pruži univerzumu nešto jedinstveno, što niko drugi ne može. Dalje, najveći broj ljudi svoju zemaljsku karijeru završava pre nego što postigne spiritualnu Savršenost. Sve čovekove bitke za ideale, sva njegova nastojanja da ostvari nešto veliko, dobro i lepo, kao i sve njegove težnje ka božanskim i večnim stvarima, kao da nestaju u ništavilištu smrti.

Sukob intelekta i intuicije

Međutim, pretpostavka o smrti kao definitivnom kraju individualnog postojanja, u suprotnosti je sa nagoveštajima ˝razborite˝ inluicije, čiji se glas ne može gurnuti u stranu. Sukob nastaje onda kada se intuitivni nagoveštaji direktno sukobe sa manjkavim zaključkom intelekta da je smrt prestanak individualnog postojanja. A po završetku sukoba dolazi do celovitog, temeljnog preispitivanja, gde se uobičajeno shvatanje da je smrt prestanak individualnog postojanja slavlja pod sumnju. Shvatanje da se sa smrću pojedinca gasi i njegov život, neprihvatljivo je za čovekove duhovne aspiracije. Zato čovek, čak i u slučaju da ne raspolaže neposrednim znanjem o životu nakon smrti, često bez otpora pri hvata veru u besmrtnost upojedinjene duše.

Malo je onih koji iz ličnog iskustva znaju istinu o besmrtnosti duše. Vančulno znanje o postojanju života posle smrti je većini ljudi nedostupno. Njima preostaje samo da prihvate veru u besmrtnost i ništa više. Prava istina, međutim, postaće deo neposrednog iskustva za one koji su kroz svoja interesovanja za okultno izgradili mostove komunikacije sa ˝drugim svatovima˝; ili za one koji su, pod posebnim okolnostima, bili svcdoci javljanja i prikazanja umrlih; ili pak, za one koji su, kroz svoj duhovni rad otkrili i razvili latentne sposobnosti opažanja unutrašnjih nosača svesti.

Besmrtnost duše

Besmrtnost upojedinjene duše moguća je zahvaljujući činjenici da duša nije isto što i fizičko telo. Upojedinjena duša nastavlja da postoji u unutrašnjim svetovima sa svim sanskarama svog suptilnog i mentalnog tela, čak i nakon što, u trenutku smrti, odbaci svoje grubo telo. Zato je život u nosaču grubog tela samo jedna od epizoda neprekidnog postojanja upojedinjene duše, dok se ostale epizode njenog postojanja odigravaju u unutrašnjim sferama.

Tri sveta

Priroda je mnogo veličanstvenija nego što to obična osoba može da pojmi posredstvom čula fizičkog tela. U svojim nevidljivim aspektima priroda se sastoji od Onih materija i sila. Ne postoji nikakav nepremostiv jaz između Onih i grubih aspekata prirode. Oni postoje paralelno i međusobno se prožimaju. Finiji aspekti prirode, iako se nadovezuju na one grublje, vidljive, sa kojima su u veoma bliskom kontaktu, nisu dostupni prosečnoj svesti koja opaža pomoću fizičkih čula, neprilagođenih opažanju finijih aspekata prirode. Prosečna osoba nije svesna postojanja unutrašnjih nivoa, baš kao što gluv čovek nije svestan zvukova. Za prosečnu osobu su unutrašnji nivoi praktično ˝drugi svetovi˝.  Fini, sakriveni deo prirode deli se na suptilnu i mentalnu sferu, a ova podela se podudara sa suptilnim i mentalnim čovekovim telima. Celokupna priroda može se uslovno podeliti na tri dela: grubi, suptilni i mentalni svet. Kada je upojedinjena duša inkarnirana u fizičkom telu ona živi u grubom svetu. Nakon što odbaci svoju spoljašnju ljušturu, grubo telo, ona nastavlja da živi ili u suptilnom svetu, posredstvom suptilnog tela, ili u mentalnom svetu, posredstvom mentalnog tela.

Posledice prevremene smrti

Život fizičkog tela prestaje samo onda kada se istroše sve sanskare kojima je bilo predodređeno da se ispolje u toj inkarnaciji. U retkim slučajevima, duša će napustiti grubo telo mnogo pre no što je okončala proces trošenja sanskara. Samoubica, na primer, skraćuje sebi život veštački, pa sanskare, kojima je bilo namenjeno da sazru u tom životu, opstaju i dalje. Kada se činom prevremene smrti zaustavi ispoljenje onih sanskara kojima je bilo namenjeno da sazru, tada nad bestelesnom dušom, čak i posto napusti svoje telo, sanskare i dalje vrše uticaj. Sanskare čije je trošenje veštački zaustavljeno, nastavljaju svom snagom da dejstvuju čak i u zagrobnom životu, usled čega duša koja je napustila telo i dalje silno žudi za stvarima grubog sveta.

Neodoljiv poriv bestelesne duše

U tim slučajevima, bestelesna duša oseća neodoljiv poriv ka grubom svetu, te tako strahovito žudi za grubim stvarima da pokušava da ispuni svoje želje posredstvom grubih tela inkarniranih duša. Tako, na primer, bestelesna duša može osećati toliko snažnu želju za ispijanjem alkohola da mora pribeći neprirodnim metodama u cilju da je zadovolji. Kada pronađe nekoga ko je prikladan medijum za ispijanje alkohola u grubom svetu, u povoljnom trenutku će zaposesti njegovo fizičko telo, i tako se zadovoljiti. Isto tako, svoju žudnju da doživi grubu manifestaciju okrutnog besa ostvariće posredstvom nekoga ko je sklon ispoljavanju besa u grubom svetu.  Ovakve duše neprekidno vrebaju priliku da muče inkarnirane osobe koje poseduju slične sanskare, trudeći se da što duže održe kontakt sa grubim svetom. U životu posle smrti, svako zadržavanje veze sa grubim svetom predstavlja ozbiljnu prepreku prirodnom toku daljeg života duše. Duše koje su postale žrtvom jednog tako teškog stanja mogu se doista smatrati vrlo nesrećnim, jer neprirodnim zadovoljavanjem grubih želja posredstvom onih koji su još uvek inkarnirani, one nanose i sebi i njima mnoge nepotrebne patnje. U poređenju sa ovim unesrećenim dušama, zagrobni život ostalih duša je mnogo lagodniji.

Smrt kao interval između prethodne i naredne inkarnacije

U normalnim slučajevima, smrt nastupa onda kada se istroše sve sanskare kojima je bilo potrebno da sazru. Kada duša odbaci svoje fizičko telo, ona potpuno raskida sve veze sa grubim svetom. Preostaju samo um i ego sa svim impresijama nakupljenim za vreme ovozemaljskog života. Za razliku od navedenih izuzetaka, to jest duša koje su još uvek opsednute grubim svetom, obične duše nastoje da se prilagode prekidu veze sa grubim svetom i potčine se ograničenjima izmenjenih uslova egzistencije. One tonu u subjektivno stanje gde otpočinje jedan novi proces, proces misaone retrospekcije zemaljskih iskustava kroz oživljavanje sanskara vezanih za zemaljski život. Smrt je zapravo period odmora i privremenog povlačenja iz grube sfere. Njome započinje interval između dve inkarnacije.