Doživljaj Univerzuma

Mađzub nalik steni, nema doživlja univerzuma, dok Sadguru zna univerzum kao imaginaciju i koristi ga za oslobođenje drugih. Obična osoba, budeći* se iz spavanja, doživljava impresije univerzuma na taj način kao što nečije oko vidi imidže u ogledalu, ili kao što gramofon pro-izvodi zvuke iz brazdi na ploči.

KAMEN NEMA ŽELJA, nema htenja, nema misli o sutrašnjici, nema osećanja, nema očekivanja (asha). ako ga udarite, on ostaje ne-afektovan; ako ga okitite vencem cveća, i onda će ostati ne-afektovan. Ako ga stavite u kupatilo, neće biti nesretan, a ako ga ugradite u zidove palate, neće biti zadovoljan. On ostaje ne-afektovan kroz sve; ali efekat i rezultati vašeg postupanja s kamenom će se obiti o vas[1] u skladu s načinom na koji ga koristite. Ako ga šutnete, stopalo će vam biti povređeno. Ako udarite glavom o njega, teme[2] će vam se slomit; a ako ga (po)staviti u zid palate, služiće toj svrsi. Ukratko, vi ste onaj koji doživljava efekte toga kako koristite kamen. Kamen po sebi* ne uzima čulne doživljaje (upabhog-e) ijednog objekta (vishay-s) univerzuma, niti ima ikakvu svest (bhan) o telu ili univerzumu. Istovetno tome je nečije (jedno) stanju Nirvikalp Samadia, Mađzub koji doživljava Fena Filah ili Waslu. Poput kamena, takvo jedno ne realizuje univerzum te stoga nije ni na koji način s njime* afektovan. Ali u isto vreme, um u kamenu ne uspeva da realizuje sebe*, dok kao Sadguru, a isto tako i kao Mađzub, odista jeste ostvario Sopstvo-realizaciju.

U ne-mislećoj ne-svesnosti besanog spava(nja) univerzum ili imaginacija obitava ne-realizovano u finoj formi kao ništa. Istovetno, u Supersvesnosti Nirvikalpe, univerzum ili imaginacija egzistira u finoj formi kao ništa. Ali za Salik Sadgurua, koji se vratio iz Supersvesti u običnu svest, mada univerzum ili imaginacija egzistira u beskonačnoj suptilnoj ili gruboj formi, on* Njeime nije realizovan; to jest, univerzum ne egzistira za Sadgurua. Stoga On zna da je univerzum puka imaginacija; On zna da je on* ništa, i koristi ga kao takvoga samo da bi druge oslobodio od njega*. On po Sebi, pak, ne realizuje univerzum kao što to čine obični ljudi, i u ovom smislu univerzum za Njega ne egzistira.

S druge strane, kada obične osobe izrone-iz-jednote ne-svesti originalnog besanog-spava(nje) stanja, upošljavaju se u realizaciji univerzuma. Ovaj proces uzpomoć koga manifestacija suptilne i grube forme kreacije ističe iz finog stanja može biti ilustrovan s dve analogije: one prve o oku i druge o gramofonu (puštaču ploče).

1. 1. Analogija o oku. Kada se oko zatvori, Inteligencija se vraća (u prethodno stanje) ne-svesnosti. Otvaranje oka označava izranjanje-iz-jednote u budnu* misleću svest; s okovim otvaranjem, njegova* senka se izliva napred u beskonačnu formu. Pa ipak kako nikakvo ogledalo (ardi) od sanskara ne stoji nasuprot i pred ovim otvarajućim okom, za senku nema ničega na šta bi se mogla utisnuti i u čemu bi se reflektovala, te stoga oko ne vidi ili ne realizuje senku koju ono* bejaše kreiralo. Drugim rečima, mada je oko otvoreno, za njega* senka ne postoji. Samo kada je ogledalo od sanskara bilo stavljeno na (svoje) mesto zaista oko može videti svoju* vlastitu senku. Na isti način fina forma, u kojoj se umova suptilna i gruba tela rastvaraju kada um zaspi, izranjaju-iz-jednote opet iznova u suptilno i grubo ispoljenje onda kada se um probudi i otkrije ogledalo od svojih* sanskara projektovano pred svojim* „okom“.
2. 2. Analogija o gramofonu. U ovoj analogiji gramofonska ploča ili zapis reprezentuje um. Sada bi stanje ove ploče kada gramofonska igla nije položena na nju moglo da se usporedi s umom u ne-svesnosti ili besanog spava(nja). Pesmine impresije koje su ugravirane na ploči bi se mogle ovde uporediti s umovim sanskarama kad one ostaju ne-doživljene u finoj formi. Ali kada se gramofonska igla (reprezentujući suptilno i grubo telo) stavi na ploču (um), tada bivaju čuti zvučni talasi koji bejahu ugravirani na ploči (to jest, sanskare koje bejahu impresirane (utisnute) na um maniffestovane su i doživljene u suptilnoj i gruboj formi).