Um mora da ode

Um se nikada ne preobražava. Ego se preobražava samo jednom.*

Danas osećate da ste muškarac, sutra umirete i kada se ponovo rodite, vaše mentalne impresije pružaju vam osećaj da ste žena; sve je to lažno. Stav uma se promenio u odnosu na okolnosti, ali um ostaje um, bilo da je uznesen ili depresivan. Um može da bude srećan i može da bude ojađen. Dakle, stanje uma se menja. Um stvara svetove, obmane, iluzije, itd., ali um ostaje um. Um ne može da se preobrazi. Zašto? Jer on ne postoji sam po sebi. Um opstaje uz pomoć želja i misli i sačinjen je od impresija. Ego postoji sam po sebi, ali ovaj Ego (stvarno „Ja“) je sada okovan umom. Um koji je nastao od lažnih impresija čini da stvarno „ja“ misli da je lažno. Um vas navodi da rođenje, smrt, sreću, muke, itd., smatrate stvarnim, iako nema ničeg neistinitijeg od toga.

Sada ste ovde, živi u telu, u čulima. Imate li bilo kakvu impresiju o tome kako ste rođeni, kako je tekao vaš porođaj? Ne … jer se uopšte niste ni rodili. Um vam daje impresiju da ste ovde, ili tamo, i tako dalje. Um vam daje impresije koje vas navode da kažete, „Ona je moja žena“ ili „On je moj muž“, itd. Um nas neprestano tera da „stepujemo“. Kada bi ste znali da je vaša žena, dete, itd., jedno, kada bi ste znali da nikada ne umirete, nikada ne patite, i sl., spoznali bi ste da ste sve-u-svemu.  Ali, tu je um da vas zavede. Um kaže, „Pazi se! Ona je tvoja žena, ono su tvoja deca, itd.“ Um stvara ove lažne impresije i navodi stvarno „Ja“ da sebe smatra lažnim. Razmišljanje, „ja sam telo, ja sam mlad, ja sam muškarac, ja sam žena, ja sam ovo ili ono,“ predstavlja impresije koje je stvorio um.

Um nekoga može da navede da kaže „Ja sam Bog“, ali ne može da učini da on oseti, „Ja sam Bog“. Sve dok postoji um, ego ne može da zameni svoje lažno stanje pravim. Um vas na taj način nagoni da kažete da ste beskonačni, svemoćni, i tome slično, ali vi to ne doživljavate. Zašto? Zato što um, koga čine lažne impresije, utiče da vi, stvarno „Ja“, osetite sebe kao malo, ograničeno „ja“. Ako lažni ego treba da ima iskustvo svog pravog, prvobitnog stanja, um mora da ode. Dokle god postoji um, čak i ako njegovo gledište može da bude izloženo promeni, ne može da se doživi pravo stanje „ja sam Bog“. U dubokom snu um privremeno prestaje da radi, ali je prisutan ego. Impresije ponovo čine da se um probudi, a um ponovo navodi ego da se oseća lažnim. U bezbrojnim životima i obličjima ego je stalno prisutan. Prisutan je i um, ali impresije uma se menjaju i shodno tome se menja i telo, a onda i njegova iskustva podležu promenama. Zbog toga, da bi lažno „ja“ postalo pravo“Ja“, um mora da ode.

Stisak uma nas je tako čvrsto pritegao da, što više pokušavamo da umaknemo, to smo više vezani, jer um mora da se uništi iz korena. Ko će da ga uništi? Um mora sam sebe da uništi, a to je ipak nemoguć zadatak. Sam postupak uništenja stvara u umu impresije nastojanja da se samo-uništi, i tako čovek biva još više zarobljen. Hafiz kaže: „Ti sam si veo, o Hafize! I zato ukloni samog sebe.“ E, a kako ukloniti sebe? Sam postupak uklanjanja stvara nove sanskare (impresije).

Postoji priča o četiri Iranija koji su čuli o tome da duša napušta telo i odlazi u nebo, itd. Jednog dana, opijeni bhangom* , dokopali su se točka od taljiga i dugo vremena su ga gurali, misleći da će tako moći da odvežu svoje duše, ali to očito nije pomoglo a primetili su da su se pri tome i povredili. Bilo je mnogo sličnih pokušaja da se uništi um, sačinjen od svakovrsnih impresija – dobrih, loših, niskih, uzvišenih, itd. Hiljade su razmišljale o uništenju uma – preko najvažnijih puteva Rada, Meditacije, Znanja i Ljubavi. Njih su naznačili Učitelji u svrhu uništenja uma a uz istovremeno zadržavanje svesnosti.

Razmotrimo kako se Putem Rada može postići Man-O-Naš, poništenje uma koje lažno „ja“ preobražava u stvarno „Ja“. Savršeni Učitelji su primetili da dela, kojima je potpora lažni ego i um pun impresija, hrane um umesto da ga unište. Uvideli su da svako mora da radi; čak i najveći lenjivac mora da jede, pije, itd. Ove radnje, umesto da unište um, samo ga i dalje pothranjuju. Otuda su smislili „ne-delatnu radnju“. To znači raditi tako da krajnji ishod bude kao da ništa nije urađeno. Na ovaj način se impresije prošlih radnji mentalno troše kroz iskustvo sreće i patnje, a ne stvaraju se nikakve nove impresije.

Pretpostavimo da nekome pomognete bez ijedne primisli o sopstvenoj koristi. Recimo, pokušavate da zaštite neku ženu i pri tome dobijete batine, milicija vas uhapsi i smesti u zatvor. Ovi događaji troše neke vaše prošle sanskare, a pošto niste imali nikakvu ličnu korist, nove sanskare se ne stvaraju. Ovaj postupak je toliko dugotrajan i složen da delanjem neko može da postigne Man-O-Naš tek posle mnogo Juga.*

Pravi cilj života nije smrt ega već smrt uma. Otuda, kada su Muhamed ili Zaratustra ili Isus govorili da se jednom rađa, ili jednom umire, podrazumevali su smrt uma. Um je rođen na samom početku – čak i pre kamenog doba. Do ovog rođenja dolazi samo jedanput a i smrt uma se događa samo jednom. Kada um umre, lažni ego se preobražava u Stvarnost. Pravi ego se nikada ne rađa i nikada ne umire. Ego je uvek stvaran, ali zbog uma, ego se oseća i deluje kao ograničeno i lažno „ja“.

Elem, um nastavlja da uzima tela shodno svojim dobrim ili lošim impresijama. Uzimanje i odbacivanje tela ne predstavlja smrt ni uma ni ega. Posle fizičke smrti, um ostaje, uz sve nagomilane impresije. Impresije nagone um da uzima tela, ne bi li upravo impresije bile proživljene u toku brisanja, dok ego ostaje svedok. Čak i kada ste čvrsto zaspali, ego i um su još uvek prisutni. Impresije vas bude da bi mogle da budu doživljene i da bi se na taj način poništile. Ova pojava na izvestan način predstavlja i svakodnevno rađanje tela. Kada se jedno telo odbaci, drugo nastaje, mada postoji izvesno vremensko rastojanje između odbacivanja jednog tela i preuzimanja drugog. Između se nalaze umna-stanja raja, pakla, i sl. Um mora da umre u ovom telu, te su stoga Učitelji naznačili različite puteve da se postigne Man-O-Naš ili poništenje uma u životu.

Sve dok je um prisutan, prisutno je i telo i neprekidno delovanje. Tek kada se um odmara, kada je sasvim umiren ili nesvestan, prestaje devedest i devet posto radnji. Čak i tada jedan posto radnji se nastavlja, kao što je disanje, hrkanje, okretanje u krevetu, itd. Tako radnje traju i ne mogu se izbeći. Radnje stvaraju impresije koje ponovo hrane um, te stoga nema leka ni načina da se ego reši impresija i doživi svoje Pravo Stanje. Zato su Učitelji predlagali rad za uništenje rada, to jest, rad koji se obavlja tako da je dejstvo rada slabo, tj. ne stvara nikakve posledice koje bi vodile ma kakvoj vrsti sputavanja. Na primer, škorpion po svojoj prirodi vrti repom i ubada svakoga ko mu se približi. Pretpostavimo da mu se opasni žalac ukloni, čak i tada će škorpion mahati repom i nastaviti da se ponaša kao i ranije, ali je njegovo delovanje učinjeno nemoćnim, lišeno opasnih posledica, to će reći, loš uticaj radnje je uklonjen. Ako dela treba da budu bez sputavanja, mora da se ukloni njihov uticaj koji vodi u sputavanje.

Svet i njegove delatnosti su zaista bezvredni. Dela se nastavljaju bila ona loša ili dobra, te su zato Učitelji rekli, „Deluj tako da te delo ne vezuje i ne stvaraju se impresije.“ To je skoro nemoguć zadatak, kao što se dalje objašnjava. Postoje tri načina pomoću kojih rad može da se obavi bez stvaranja impresija i njima sledstvenih sputanosti.

1) Raditi, ali sa apsolutno nijednom mišlju da radite. To mora da bude neprekidan proces. Ego ne sme da pruži umu čak ni jedan trenutak da sprovodi svoj uticaj. U stvari, vi radite za druge, a ne za sebe. Ovakvo nesebično delovanje nazvano i nesebično služenje, ili Karma Joga, je takođe skoro nemoguće, jer čim pomislite, „služim druge, moram da pomognem, moram da poboljšam izvesnu stvar“, u klopci ste. Za vođu je ovo veoma rizično, osim ako se stopostotno neprestano ne odrekne misli o sebi. Ovo je moguće još pojasniti. Ako vođa zatraži od ostalih da za neku stvar žrtvuju sve, sa najboljim namerama i bez ikakve lične koristi, ali ne uspe da se stopostotno neprekidno odrekne svake misli o sebi, uslediće propast. Sve Sanskare (impresije) čitave grupe pašće na njega, a čak i njegovi sledbenici biće u klopci impresija, iako su možda radili sa najboljim namerama. Slična nevolja odvija se u slučaju gurua i učenika, ako na bilo kojoj strani postoji ma kakva pomisao o sopstvu. Ne treba da bude prisutno čak ni sažaljevanje drugih. Ukratko, ako radnja ne sme da ima uticaj, ona mora da se obavi bez lične koristi, što je skoro nemoguće.

2) Drugi način je da šta god dobro ili loše činili, to posvetite Bogu ili svom Učitelju. To je, takođe, gotovo nemoguće jer posvećenost mora da bude stalna, bez i trenutka prekida. Ako ste kadri da ovo učinite, onda vaša dela ne stvaraju impresije. Međutim, ako makar i samo jednom dođe do prekida, reakcija je užasna i sve sanskare se sručuju na vas.

3) Treći način je da činite sve što od vas zatraži Učitelj koji je oslobođen impresija i čiji um je uništen. Ovakva dela vas ne vezuju. Ovo je, takođe, teško. Morate da imate stopostotno nepokolebljivu veru u Učitelja; i tren sumnje je poguban. Krišna je morao da uveri Arđunu da je On u svima i da niko ne umire, kao i da su svi već mrtvi. Tada je ono što je Arđuna učinio bila, „radnja bez delanja“.

Prema tome, gore pomenuta tri načina je skoro nemoguće postići. Kako onda da se radi? Zapetljati se u puki sansar (svetovne stvari) uz ženu, decu, i raditi, ima za posledicu da bivate okovani gvozdenim okovima. A pokorne, labave i slabe impresije nastale su od dela obavljenih bez sopstvene koristi, čak i ako ponekad misli o pomaganju drugima ili sažaljevanju drugih uđu u um, jer na umu je da navodi ego da se positovećuje sa telom i da se ne oseti lažnim, kao i da proživi sanskare. Kada um primeti da ego nije baš voljan da prihvati njegovu diktaturu, onda impresije, nastale od radnji gore pomenute vrste, postaju slabe. Zato ovakve radnje vremenom pomažu postizanje stanja Man-O-Naš.

Kada dođe do Spoznaje, ona se javlja u bljesku. Tada doživljavate Božestvo. Bog je Znanje i vi u trenu spoznajete sve i spoznajete da nema ničega što treba da se spozna.

Neki Učitelji su naznačili puteve za uništenje uma pomoću samog uma, posredstvom meditacije i koncentracije. Kada je um koncentrisan, njegovo dalje delovanje je oslabljeno i impresije sebe troše. Ipak, u meditaciji i koncentraciji Man-O-Naš je skoro nemoguć jer um ima naviku da sprovodi u delo svoje impresije. Kada um oseti prepreke, još više biva spreman na sve. Čim sednete za meditaciju, ponekad vam se pojave misli koje nikada pre niste imali, i na kraju se desi jedna od sledećih stvari: (1) dojadi vam što ne možete da se koncentrišete, (2)postanete pospani ili ošamućeni, ili (3) još više loših misli vam ulazi u um i morate da odustanete od svojih nastojanja.

Ako ste hrabra srca i strpljivo istrajete, onda, u vrlo retkim slučajevima, um biva privremeno umiren.

Odatle dalje proističe jedna od dve stvari – čovek ulazi u stanje transa ili stiče neku vrstu Samadija. Ni trans ni Samadi nisu Man-O-Naš. U nekim slučajevima sticanje Samadija postaje preokupacija, a trans postaje poput droge od koje čovek postane zavistan. On uživa u transu, ali to je privremeno. Postoje slučajevi ljudi koji su ulazili u Samadi, a kada su se spuštali, njihova prva misao je bila ista ona koju su imali dok su se uspinjali u Samadi. Stoga, ako su mislili na novac pre nego što su ušli u Samadi, istu misao su imali i kada su se izašli iz njega.

Neki Učitelji su podučavali da je najbolji put za postizanje Man-o-Naša da čovek sebe zaboravi kroz posvećenost i da umu ne pruži ni jednu priliku za sticanje novih impresija. Postavlja se pitanje kako sebe zaboraviti kroz posvećenost (Bakti Marg). Kada je neko sto posto posvećen, on zaboravlja na sebe. Međutim, i ovo je praktično nemoguće, jer takva posvećenost i zaborav moraju da budu stalni. Hafiz kaže, „Ako želiš prisustvo Voljenog, ne uskraćuj sebi sećanje na Voljenog.“ Ne smete ni za tren da budete bez posvećenosti ili samo-zaborava, što je skoro nemoguće. Zbog toga je jedan Učitelj rekao, „Jedan trenutak sa Savršenim Učiteljem bolji je od stotine godina iskrenih molitvi.“

Neki Učitelji su podučavali da um mora da se preusmeri da bi bio uništen. Um navodi ego da tvrdi, „Ja sam telo.“ Stoga, navedite um da kaže, „Ja nisam ovo telo, ja nisam ovo, nisam ono, ja sam Bog.“ Ovo je, takođe, gotovo nemoguće, pošto um poseduje sopstvene impresije, te navesti ovakav um da kaže ono što smatra lažnim i suprotnim njegovim sopstvenim impresijama liči na čin licemerja. Na primer, um zana da je on G-din Taj i Taj. Ako um ove osobe kaže, „Ja nisam ljudsko biće, nego sam Bog,“ um u tom istom času smatra da laže. To dalje zamara srce – emocije i ljubav. Um ne može da postigne neradnu radnju jer kaže, „Ja sam Bog, zbog čega uopšte treba da radim?“ Um kaže da sebe ne može da zaboravi u posvećenosti jer ponavlja, „Ja sam Bog, kome onda da se molim?“

Na ovaj način Man-O-Naš postaje nemoguć. Međutim, ako se istraje na nesebičnom delanju (čak i ako ono nije savršeno), doseći će se stadijum kada je um trajno umiren. On vidi Boga, ali još uvek nije uništen. Ako se kroz Bakti postigne stanje ljubavi kojim se postiže stalna posvećenost, onda dolazi do mira u umu i viđenja Boga. Dakle, ako neko kaže, „Ja sam Bog, ja nisam telo,“ i to nastavi da ponavlja sa stopostotnom verom po cenu svega ostalog, postiže se mir u umu. Ipak, za postizanje Man-O-Naša uvek postoji potreba za Savršenim Učiteljem. Onaj ko je oslobođen okova impresija može da „iskoreni“ um ostalih, pa čak i masa.

Ukratko, postoje svi ovi putevi za pokušaj Man-O-Naša i navođenje čoveka da površno oseti, „Ja sam Bog, Beskonačan, Večan, itd.“ Doduše, pravo je rečeno, „Ne možeš iskoračiti iz sopstvene prirode, te kako da težiš dolasku na prag svog Voljenog?“

Sledeći različite puteve, razni ljudi nailaze na različite poteškoće. Neki koji ne znaju tehniku meditacije polude. Neki kažu da nikada ne smeju da vide ženu. Oni postaju vrlo napeti zbog svega toga.

Činjenica je da je sve Bog, ali da vas je besramni um zaveo. Um je toliko bestidan da što više želite da ga se rešite, to se više u njega uplićete, baš kao kada nastojite da jednu nogu izvučete iz kaljuge, druga noga vam se još dublje zaglibi. Ipak, morate da se oslobodite ovog problematičnog uma.

Man-O-Naš je pravi Samadi za um. Um je iskorenjen i to je smrt uma. Ego odmah oseća, „Ja sam sve“, i odvaja se od svih iskustava tela, jer se sada više ne bavi telom. U tom trenutku šok biva toliko jak da telo pada, ili se zamahom sile telo još neko vreme kreće, pa onda pada.