Odeljak III

Spremnost da se služi

Spremnost i umešnost

Poklonik treba uvek da je spreman da služi ciljevima čovečanstva. On ne treba da prihvata nijednu službu koja nije u skladu sa njegovim mogućnostima. Ali treba da se lati one koju je, vrlinom sopstvene spremnosti i umešnosti, sposoban da vrši. Ma kakvu službu da odabere, on je mora dovršiti čak i kad mu okolnosti nikako ne idu na ruku.  Obzirom na mnoga iskušenja koja ga čekaju na putu, njegova naumljenost da služi mora biti nepokolebljiva.

Bez zahteva ograničenog , ja˝

Poklonik, s jedne strane, ne smne da prianja za ideju služenja, a sa druge, treba uvek da daje svoj maksimum. Ako je nekome potrebna pomoć, on mora uvek da bude spreman daje pruži, ne prezajući od bilo kakve žrtve; ali se sam nikada ne smne vezivati za lažnu ideju, ˝Ovo je bila isključivo moja zasluga˝. Ukoliko prvenstvo pružanja pomoći pripadne nekome drugom, to u njemu ne bi smelo da stvori zavist. Jer, ako bi se svesno trudio da svaku takvu priliku ugrabi za sebe, to ne bi bila pomoć, nego sebičnost. U pravoj duhovnoj službi nema ni primisli o sebi, a ni osećanja da čovek stiče nešto za sebe ili pruža nešto drugima. Svi oblici ega treba sasvim da izostanu iz služenja. Služenje bi trebalo da proističe iz nesputanosti i slobode i da se odvija u duhu zajedništva, pri čemu ne bi smelo da se insistira na udovoljavanju zahtevima ograničenog ˝ja˝.

Nezavisno od velikog i malog

Ukoliko je poklonik sasvim nevezan za rezultate svog rada, njegovo delo ne podleže kvarenju usled procenjivanja veličine njegovog postignuća. Svetovno orijentisane osobe uživaju u svom zasebnom postojanju kroz svoja postignuća. Tako imaju prirodnu težnju da procenjuju svoja postignuća u okvirima opipljivih veličina. I uvek grabe velike stvari a klone se malih. Međutim, sa duhovne tačke gledišta, takozvane male stvari su isto toliko bitne koliko i velike. Otuda poklonik nema razloga da izbegava jedne, a priklanja se drugima; on treba da se posveti malini stvarima sa isto toliko žara kao i velikim. Mada u duhovnom životu male stvari vrede koliko i velike, svetske konvencije obično ignorišu ovu jednostavnu istinu. Kad bi se pratile dogovorom prihvaćene konvencije, služenje bi se svelo na aktivnosti koje donose rezultate koji se uobičajeno smatraju velikim, odnosno vrednim i značajnim.  Mnogo toga od vitalnog značaja za život bilo bi na ovaj način prenebregnuto, što bi u duhovnom smislu osiromašilo život.

Prihvaćene vrednosti određuju vid služenja

U društvima u kojima preovladava čisto materijalistička koncepcija života, pod služenjem se podrazumeva snabdevanje hlebom, odećom i drugim životnim potrebama. U društvima koja na prvo mesto stavljaju intelektualne vrednosti, pod služenjem se podrazumeva učešće u svestranom razvoju nauke. U društvima gde preovladava težnja ka umetničkom i estetskom, pod služenjem se podrazumeva organizacija umetničkog stvaralaštva i distribucija umetničkih radova. U društvima koja prevashodno cene kulturu srca, pod služenjem se podrazumeva probijanje onih kanala kroz koje će se uspostaviti i razviti kultura srca. A u društvima kojima je duhovno najpreče, pod služenjem se podrazumeva razvoj i širenje duhovnog znanja. Služenje koje doprinosi razvoju duhovnog znanja je najviši oblik služenja, zbog toga što duhovno znanje obuhvata i ispravno sagledavanje ljudskih problema i njihovo neposredno rešavanje.

Dve vrste služenja

Bez duhovnog razumevanja, čovek se u svojoj službi rukovodi ograničenim koncepcijama. Postoje dve vrste usluga koje čovek može da pruži drugom čoveku: prvo, da ga snabde nečim doista vrednim što ovome nedostaje; drugo, da mu pomogne u otklanjanju onih nedostataka koji ga sprečavaju da se domogne stvari koje su mu potrebne. Ukoliko su čovekova shvatanja o tome da li je nešto vredno ili ne – skučena, onda će i služenje biti srazmerno tome.

Značaj malih stvari

Služenje nisu samo veliki gestovi kao što je davanje dobrovoljnih priloga društvenim institucijama. Služenje su takođe male stvari učinjene s ljubavlju. Reč ohrabrenja ili osmeh koji uliva nadu i razvedrava mračno raspoloženje, vrede isto koliko i velika žrtvovanja i junačka samoodricanja. Pogled koji topi led i podstiče srce da brže zakuca takođe je služenje, iako mu to možda nije bila namera. Sve ove stvari uzete pojedinačno izgledaju male; ali život je sačinjen od malih stvari. Kada bi se zaboravilo na male stvari, život ne samo da bi bio lišen lepote, već i duhovnosti.

Greške pri rasuđivanju svetovnih osoba

Kao što priznaju samo velike doprinose a male zanemaruju, tako svetovni ljudi čine istu grešku kada su u pitanju prepreke, nedostaci ili problemi vezani za određenu situaciju. Za većinu ljudi problemi moraju da poprime divovske razmere da bi zavredeli njihovu pažnju. Za svetovne ljude je takođe karakteristično da poklanjaju previše pažnje spoljašnjim, opipljivim stvarima, a premalo nečujnim činiocima unutrašnjeg života. Smatra se, na primer, da je rat veća nesreća od života u kome neprestano tinja prikrivena mržnja, premda, sa duhovnog stanovišta, životi ispunjeni gorčinom i mržnjom nisu ni na koji način manje naopaki od ratova. Ratu se pripisuje veliki značaj jer obiluje prizorima surovosti, međutim, svaki oblik mržnje, čak i ako se ne materijalizuje u spoljašnjoj akciji, podjednako je ružan. Isto tako, epidemije, povrede i samrtne patnje privlače veću pažnju od agonije patnika opterećenih bremenom nesavladivih želja.

Život kao nedeljiva celina

Za poklonika koji je voljan da služi ne očekujući priznanja i pohvale, svaka pojava koja ometa pun i celovit život, bez obzira na to da li izgleda velika ili mala u očima sveta, vredna je njegove pažnje. Ne samo počeci i krajevi velikih imperija, već i prolazni trenuci tuge, imaju svoj značaj i mesto u univerzalnom životu. Radi se o pojavama za koja važe različita merila, ali se nijedna ne sme zanemariti na uštrb druge. Poklonik na život gleda kao na integralnu celinu, ne dopuštajući da ijedan delić životne zbilje sasvim zaokupi njegovu pažnju i zauzme čitav vidokrug.

Služenje nadahnuto ljubavlju

Poklonik, i kad nesebično služi, mora stalno da bude na oprezu. On treba da neguje skromnost, poštenje i iskrenost.  To što čini, čini ne da bi sebe istakao, nego zato što u srcu gaji istinsku ljubav. Kada je ispunjen ljubavlju, ta ljubav mu daje snage da uspostavi savršeno skladne odnose sa ostalim poklonicima bez trunke ljubomore. Jer kada među duhovnim saradnicima nema sklada gube se duhovni ideali. Takođe, kada je služba lišena ljubavi ona počinje da se obavlja iz osećanja dužnosti, kao što se u zemaljskim institucijama posao obavlja za novac. U društvenim institucijama ljudi rade za platu. Njih na efikasnost tera dužnost. Zato njihov rad ne može zračiti unutrašnjom lepotom kakva spontano izvire iz ljubavi.

Važnost kontakta sa Učiteljem

Poklonik će najbrže da nauči lekcije služenja ako ga zadesi sreća da stupi u kontakt sa Savršenim Učiteljem. Učitelj ne drži predavanja, on podučava na konkretnim primerima. Kada sagleda Učiteljevu beskrajnu volju da služi čovečanstvu, poklonik, nadahnut ljubavlju prema Učitelju, spremno prihvata isti zadatak. Odnos sa Učiteljem je takođe od velike pomoći u razvijanju međusobne saradnje poklonika, obzirom da poklonici dele istu ljubav prema Učitelju. Oni služe zato što njihov Učitelj tako želi. I govore kako samo dovršavaju Učiteljev posao, a ne svoj, radeći vredno po Učiteljevom na hođenju. Prema tome, oni su lišeni svake ideje o ličnim prohtevima, pravima ili povlasticama. Zainteresovani su samo za Učiteljevo delo i spremni su da služe, kadgod se za to ukaže prilika, njegovim ciljevima, a podjednako su spremni da svoj posao ustupe drugome ukoliko se ovaj pokaže sposobnijim.

Služenje bez pompe

U zajednicama ove vrste poklonici zapravo služe jedan drugog. Oni Učiteljevo delo, pre svega, vide kao sopstveno.

Zato poklonik, pomažući drugog poklonika u njegovom radu, služi i njega i Učitelja podjednako. U takvom služenju niko ne može biti gospodar, jer je svaki poklonik svestan da radi na ostvarenju jedinstvenog Učiteljevog dela.  Takođe, obzirom da su svi poklonici jednaki, nijednom od njih nije teško stekne osobinu krajnje skromnosti. Kao što je već rečeno, ukoliko služenje učini čoveka ponosnim, onda to nije služenje. Jedna od najtežih stvari je naučiti služiti bez komandovanja, ne dižući bespotrebnu galamu oko sebe i ne primećujući šta je veliko a šta malo, staje bitno a šta nebitno. U duhovnom svetu skromnost je veoma važna.

Ideal služenja

Kada Učitelj služi, on to ne čini zato što se vezao za služenje, nego zato da bi pomogao, a ujedno i pružio svojim učenicima primer nesebičnog služenja. Dok služi druge, on u svakome vidi sebe, te tako doživljava da je i sam služen. U blaženom doživljaju jedinstva, Savršeni Učitelj zna da je u isto vreme i Učitelj i sluga svih. Njegova služba je oličenje idealne službe u kojoj nema robovanja: niti je rob onaj koji pruža, niti onaj koji prima. Poklonik vrlo brzo shvata suštinu istinskog služenja kada pred sobom ima primer svog Učitelja. Duhovna obuka poklonika ne može biti potpuna ukoliko on ne nauči da je duhovna služba pre svega radost, a ne obaveza; sloboda, a ne ropstvo.  Istinsko služenje ne obavlja se pod pritiskom, nego proističe iz nesputanosti slobodnog uzimanja i davanja. Ono je rasterećeno bremena ličnih želja i donosi osećaj neprekidne ispunjenosti.

%d bloggers like this: