Slika koja nikada nije skinuta

Mehar Baba, moj prekrasni Voljeni, obasuo me je svojom ljubavlju mnogo pre nego što je moja praktična, ne-lakoverna priroda mogla da prihvati blagoslov Njegove darežljivosti. Jer 1962, kada me je On blagoslovio prvim fizičkim susretom sa Njim, On je rekao mojoj sestri Freni da sam ja već Njegova. To je rekao kao odgovor na njenu tvrdnju da ja Babu mnogo volim.

Ovaj razgovor se odvijao između Voljenog i moje sestre, dok je moj buntovnički um mislio, “Kako se ona usuđuje da to kaže! Ko kaže da Ga ja mnogo volim!” Pa, ipak sam ja, neemocionalna, ne-lakoverna osoba otkrila kako me Njegov dodir gorko rasplakao bez ikakvog razloga. Ne želeći da pravim predstavu pred masom ljudi, sakrila sam lice na Freninom ramenu. Nisam još znala da su u prisustvu Voljenog oči i srca svih ljubavnika usmerene isključivo na Njega.

To je bilo u junu 1962, i iako mi je Sve-milosrdni Voljeni odobrio čitav niz prijatnih, intimnih susreta sa Njim od tada pa do 1965, moje bezosećajno srce je još uvek žudelo za 100%-nim uverenjem o Njegovom Božanstvu. Moj um je, tada, govorio, “On mora biti to što tvrdi da jeste”, ali moje srce je želelo da bude isto tako sigurno.

Pored konfuzije u kojoj sam se nalazila bili su tu i stalni prekori od strane mog starijeg brata. Zbog svoje ljubavi prema meni smatrao je svojom moralnom dužnošću da me odvede sa “bogohulnog” puta koji sam odabrala. Zoroastrijanci, po pravilu, ne veruju u lični aspekt Boga, i on je istinski osećao da ja gubim spasenje svoje duše zato što verujem u Babu.

Vreme je prolazilo i u našem domu ja sam bila jedina koja je verovala u Meher Babu. Diskusije sa Frankom često su se završavale žestokim svađama, dok su utešne reči vodile ljutnji i kaznama. Izgledalo je da Voljeni želi da moj brat i ja – koji smo se toliko voleli – stignemo do vrhunca neslaganja pre nego što je počeo da pokazuje svoje ogromno milosrđe.

Jedne presudne večeri 1968, brat me je zamolio da pružim svojoj duši još jednu šansu! Zamolio me je da sklonim sliku Voljenog sa zida, da uklonim svu svoju literaturu o Babi, da ne odlazim više na Babine sastanke, da ponovo počnem da nosim tradicionalnu sadru-kusti koju sam odbacila i počnem da prisustvujem svim tradicionalnim zoroastrijanskim molitvama, obredima i tako dalje. Ukratko, trebalo je da u roku od šest meseci ponovo postanem ortodoksna zoroastrijanka, i da potpuno zaboravim na Babu, nakon čega je moj brat bio siguran da će se desiti slučaj “daleko od očiju, daleko od srca”.

Dogovorila sam se sa njim da ću učiniti sve osim da skinem Babinu sliku sa zida. Veoma sam ozbiljno shvatila savet koji su mi dali Freni i dragi Arnavaz da treba dobro da razmislim pre nego što stavim Babinu sliku u svoju sobu, jer nakon što je jednom okačim, ne treba više nikad da je skinem. Ali moj brat je bio neumoljiv, i iako mi je slamalo srce to što treba da skinem tu prekrasnu sliku, konačno sam se predala i pristala na sve njegove uslove.

Na kraju krajeva, mislila sam, ovo je prilika koju mi Voljeni pruža da iskušam svoju veru – hoće li se moja mlaka ljubav iznenada razgoreti u večni plamen, hoće li se moje nepoverenje u Njegovo Božanstvo raspršiti i pretvoriti u nesumnjivo, iskreno uverenje? Sve dok On boravi u mom srcu, kakve potrebe ima za svim spoljašnjim ukrasima (osim te jedne slike voljenog!)? Zar nije isto tako tačno da “odsutnost pojačava ljubav”? Tako sam, uprkos burama u svom srcu, i očekujući besane noći, teška srca ipak obećala da ću od sledećeg jutra početi sa “Maskaradom”.

Međutim, Beskrajno Milosrdni je imao druge planove. Nedge oko 11 sati te noći zazvonio je telefon. Pošto sam bila još budna, ustala sam da se javim. Bio je to jedan stariji Babin ljubavnik koji se izvinio što nas uznemirava u tako kasne sate, ali se usudio da pozove, jer je mislio da ću želeti da bez odlaganja čujem sadržaj Babinog telegrama koji je upravo primio zajedno sa uputstvima da ga prenese svima u Karačiju. I gle čuda! Kakva je poruka bila u tom telegramu?

LJUBAV ČINI DA ONO ŠTO JE BEZOBLIČNO I BESKONAČNO POSTANE UOBLIČENO I KONAČNO KAO BOGO-ČOVEK MEĐU LJUDIMA.

VOLITE ME SVE VIŠE I VIŠE JER ZBOG LJUBAVI JA SAM I DOŠAO MEĐU VAS.

• MEHER BABA

Moje srce je tada znalo da ga On dobro poznaje, jer ko bi drugi osim Sve-znajućeg Boga mogao tako savršeno da izabere pravi trenutak! Ni jedna jedina besana noć! Spokojnog srca, pala sam pred Njegove noge zbog spasonosnog milosrđa koje je pokazao prema meni – sada više nikada, nikada, neću skinuti Njegovu sliku!

Nema ni potrebe da kažem, da sam sledećeg jutra samo pokazala kopiju telegrama svom bratu i izvinila se zbog toga što povlačim obećanje od prethodne večeri. Ali milost Voljenog je takva da je moj brat prihvatio ovu promenu bez ikakvih pitanja! Od tada se on oslobodio svih strahova koji su ga mučili zbog moje duše. On zna da sam ja u “Sigurnim Rukama” i mi smo sada prisniji i složniji nego ikad.

Večiti Voljeni Avatar Meher Baba Ki Jai!

Zarin T. Mavalvala

“Božanstvo” – Ljubav Isusa, Babe

Kada sam bila mala devojčica, bila sam veoma odana Isusu. Molila sam se svakog dana i govorila Isusu da želim da vidim Njegov lik. Odlazila sam u crkve i kapele. Bila sam veoma religiozna i molila sam Isusa da mi pokaže svoj lik. Uvek sam, nekako, imala osećaj da je On tu, ali nikada nisam videla Njegovo lice.

Kasnije, kada sam otišla u koledž, razočarala sam se u religiju. Mislila sam da je sve to licemerje. Videla sam šta crkve čine i šta propovedaju, i videla sam da je ono što one govore u potpunoj suprotnosti sa onim što rade. Bila sam veoma humana osoba i uvek sam osećala da crkve zapravo nisu milosrdne i da ne izvržavaju Božije delo. Tako sam zaključila da je sve to laž.

Na koledžu sam imala neke veoma dobre profesore koji su bili ekstremni ateisti i oni su me potpuno ubedili da život nema svrhu; sve se dešava slučajno, život nema nikakvog smisla, sve je to besmislica i nema ničega posle smrti. Prihvatila sam to; postala sam ateista.

Pa ipak, želja da pronađem smisao života, i Isusa, i dalje me je okupirala. Sećala sam se da sam, kao mala devojčica, gledala kako ljudi odlaze u crkvu i razmišljala, “Oni idu u Katoličku crkvu, a drugi u Protestantsku, Budisti idu u Budističku crkvu, Japanci odlaze tu a Arfikanci tamo. I svi su oni ubeđeni da je njihov Bog pravi Bog. U toj njihovoj veri sigurno ima nečega, u toj odanosti, pa ipak, svi oni veruju u drugačijeg Boga!” To me je izluđivalo. Pitala sam svoju majku: “Postoji li jedan Bog, ili mnogo bogova?” A ona mi je govorila da ne brinem o tome.

Ali ja sam brinula. Sedela sam ispod drveta i razmišljala o tim pitanjima satima. U mojoj porodici su me prozvali “Mislilac”.

Čak i kada sam postala ateista u koledžu, nastavila sam da mozgam o tim pitanjima. Otišla sam kod lokalnog sveštenika i pitala ga, “Zašto je Bog bio srećan kada je video kako Isus pati?”

On je rekao, “U Bibliji piše, žZadovoljan sam, Sine, moj.ž

Rekla sam, “Kakav bi to otac bio srećan što vidi da njegov sin toliko pati?“

Sveštenik mi je odgovorio, “Pa, ako ti to ne znaš, ja ti ne mogu reći.“

To mi je izgledalo neverovatno. Zato sam otišla nekim Rabinima.

Odlazila sam kod svakoga ko bi mogao da zna odgovor. Ali niko nije mogao da zadovolji moju težnju za Istinom i postala sam toliko frustrirana da sam napokon sve odbacila. Nisam više htela da se time bavim.

Počela sam da predajem u Njujork sitiju. I, prema Božijoj volji, morala sam da predajem u sirotinjskim četvrtima. Najpre u Bedford Stivsantu, a zatim u Harlemu. Na poslu, videla sam mnogo patnje. Ne znam kako iko ko nikada nije bio u getu može da zamisli kako to izgleda. To je neverovatno. Deca žive sa roditeljima koji ih zlostavljaju, tuku, siluju. Oni piju i drogiraju se.

Moja porodica nije bila bogata, ali bili su dobro stojeći. Odlazila sam kući i viđala rođake i decu obučene u divnu odeću; bilo je mnogo dobre hrane, svega najboljeg. Zatim bih otišla da predajem u Harlemu i videla bih ta nesrećna ljudska bića. Neki od njih su me molili da ih odvedem kući. Kakav kontrast!

Gotovo sam prestala da pokušavam da ih bilo čemu naučim. Jednostavno bih provodila vreme na času pričajući sa ovom decom o njihovim problemima. Svaki put kada bih ih pogledala u oči videla bih nešto što mi je uzvraćalo ljubav; bilo je u svoj toj deci nečeg stvarnog, iako su bili tako nesređeni. Pošto sam u to vreme bila ateist, pitala sam se, šta je to što osećam u toj deci.

Sećam se da sam se jednog dana osećala vrlo depresivno. Ništa nije imalo smisla. Otišla sam kući i pitala muža, “Zar ti ne razmišljaš o smislu života? Moram da ga otkrijem, makar mi to bilo poslednje!“

Moj muž je rekao, “Ne brini o tome. Samo radi svoj posao.” Ali moja depresija je bila isuviše duboka. Rekla sam, “Ne mogu! Ne mogu! Moram to da pronađem!“

Jedne večeri stajala sam na balkonu. Mislila sam, “Sve u svemiru podleže nekom redu; sneg pada u određeno vreme; cveće cveta u određeno vreme; postoji doba dana i doba noći; sve je naučno određeno. Postoje zakoni kojima sve podleže. Ali kada se radi o ljudima, vlada haos, potpuni haos! Postoji nepravda, i nesreća; neki ljudi imaju mnogo hrane, dok drugi nemaju šta da jedu; sve je tako neravnomerno raspoređeno. To je neverovatno. Trebalo bi da postoji neki zakon koji se odnosi na čovečanstvo.“

Sećam se kako sam gledala u nebo – bila sam gotovo luda. Rekla sam, “Moram da otkrijem. Ako tamo ima ičega, ičega što mi može dati odgovor, bolje da mi ga sada da, jer ja ne mogu više da čekam.” Dala sam Bogu ultimatum. Rekla sam, “Bože, ti podlače, ako postojiš, kaži mi da znam. Inače, ja ću te odbaciti!” Bila sam ozbiljna, mislila sam to; te reči su došle iz dubine mog srca.

Tada se desilo nešto neverovatno. Čula sam glas, pravi glas koji je rekao, “Da, saznaćeš.” To je bilo sve. Ušla sam unutra, a glas je dodao, “U roku od dve nedelje saznaćeš nešto.“

Tako sam čekala da prođu dve nedelje. Nisam znala kako ću saznati nešto, ali sam osećala da je ono što sam čula istina. To mi je zvučalo kao Istina. Zato sam čekala da se desi to što je imalo da se desi. Jednoga dana, oko dve nedelje kasnije, slučajno sam ušla u knjižaru. Htela sam da saznam da li se život nastavlja nakon smrti, da otkrijem šta je tačno “život”. Naišla sam na jednu knjigu koja je govorila o E.S.P.-u, o životu posle smrti, o mnogim temama. I davala je uputstva o tome kako da nastavimo da sami otkrivamo te stvari. Počela sam da radim nešto od toga što se preporučuje u knjizi i uspela sam da stupim u kontakt sa nekim “duhovima”. To me je na smrt preplašilo i odmah sam prestala da eksperimentišem, ali sam se barem uverila da zaista postoji nešto što nije vidljivo okom.

Ali tada mi se ponovo javio glas i pitao, “A šta je sa Isusom?” Znala sam da moram da nastavim svoje traganje. Vratila sam se u istu knjižaru i kao da je ova knjiga, koja je izgledala psihodelično, prosto skočila na mene. Zvala se, Kako izabrati Gurua. Ne znam zbog čega sam je kupila.

Otvorila sam knjigu i počela da je čitam. Kada sam videla Meher Babino ime, nešto se dogodilo. Nikada radije nisam čula za Meher Babu, ali samo kada sam prvi put videla Njegovo ime, dogodila se neka promena. To je bilo neverovatno. Kao da me je zapljusnuo jedan talas energije i preplavio me, čitavo moje biće. Mislila sam, “Meher Baba, šta je to?” Bila sam potpuno opijena ovom energijom… ovom ljubavlju ili mirom… ne mogu to da objasnim…nekim Zračenjem. Mislila sam, “Ko je taj Meher Baba?!“

Pisala sam izdavaču, “Ko je taj Meher Baba? Moram to da otkrijem.” Odgovorili su mi na pismo i poslali neke pamflete iz Informacionog centra Meher Babe u Kaliforniji. To mora da je bilo negde oko 1970.

Otvorila sam pismo na parkingu i pogledala Babinu sliku koju su mi poslali. Sećam se da sam se tada osećala kao da se čitav svet zaustavio. Bila sam opčinjena, gledala sam u Babinu sliku kao da su i parking, i čitava moja okolina prosto nestali. Oko mene je vladala tišina, samo sam gledala u sliku. Ne mogu to da objasnim, ali suze su počele da mi se slivaju niz lice, a ja još uvek nisam znala čak ni ko je Meher Baba! Pročitala sam pamflete, ali to mi nije bilo dovoljno, pa sam naručila Besede.

Kada su stigle, tako sam žudela za njima da sam ih čitala iz noći u noć kao da ispijam medovinu. Dok sam čitala, osećala sam kao da se moja svest menja. Teško mi je da pričam o tome, jer sam u roku od dve nedelje postala potpuno druga osoba. Toliko sam se promenila da me je muž pitao: “Šta je to s tobom? Šta se to dešava sa tobom?”

Promena je bila zaista neverovatna. Hoću da kažem, ranije sam pila, padala u depresije, mnogo brinula. A sada sam hodala zanesenao, ponavljajući, “Meher Baba, moj Bog!” Plakala sam i plakala, sedeći i razmišljajući o Babi i dan i noć. Moj život se promenio. U roku od nekoliko nedelja, postala sam srećna i opijena radošću.

Ali u to vreme nisam poznavala nikoga od ostalih Babinih ljudi. Zapravo, duže vreme nisam znala ništa o drugima koji su posvećeni Babi, ali sam gotovo uvek osećala Babino prisustvo.

Jednog dana videla sam jedan mali oglas o tome da se u Barbizon Placi daje jedan film o Babi. Odlučila sam da idem. U autobusu sam bila veoma srećna, i razmišljala, “Konačno ću sresti neke ljude koji vole Meher Babu.” I taj susret je zaista bio divan. Tada sam saznala za Mirtl Bič. Odlučila sam tada da ću otići tamo i počela sam da pravim planove.

Kada sam stigla, bilo je to kao da sam došla kući. Osećala sam se kao da sam u Babinom zagrljaju. Sećam se kako sam prvi put otišla u Lagun Kebin. Bila sam potpuno opijena. Izašla sam napolje i pogledala oko sebe – ponovo sam bila okružena, obasuta, obgrljena Njegovom svetlošću i Ljubavlju.

Posmatrala sam Centar i nisam više videla drveće. Moram iskreno reći, nigde nisam videla ništa osim Babe. Ako bih nekoga ugledala, prvo bih videla Babu, a zatim tu osobu. Pogledala bih u drvo i videla Babu u drvetu, a tek potom bih videla drvo. Bila sam toliko opijena i ošamućena.

To je potrajalo duže vreme. Sećam se da sam bila u samoposluzi i svugde videla samo Babu. Tačno se sećam kasirke. Pogledala sam u njeno lice i videla Babino lice i osmehnula se. Ona nije znala zašto se osmehujem, ali uzvratila mi je osmehom. Osmehivala sam se svima koje sam videla a oni su se sigurno čudili zašto im se osmehujem.

Muž me je pitao, “Bela, hoćeš li ikada opet biti normalna?” a ja sam odgovorila, “Oh, Bože, nadam se da neću!“

Ali postepeno Baba je ponovo počeo da oživljava stare konflikte. Prvi put kada sam otišla na Mirtl Bič počeo je konflikt oko Isusa. Znala sam da je Baba rekao da je On Isus, a ja sam zaista volela Isusa, ali, zbog svog vaspitanja, bilo mi je teško da to dvoje pomirim u sebi. Nisam želela da osećam konflikt oko toga; to se jednostavno desilo.

Svo vreme u Centru mislila sam, “Ko je Isus, a ko je Baba?” Kada sam otišla kući, sećam se da je to bilo sledećeg dana, molila sam se i molila, “Bože, moraš mi pokazati Istinu. Toliko volim Babu; Njemu dugujem čitav svoj život, svaki svoj dah, sve. Pa ipak, osećam taj konflikt između Babe i Isusa i moram da ga rešim. Molim te, pomozi mi.“

Sledećeg jutra, pre nego što sam se probudila, sanjala sam jedan san – pa ipak to nije bio san. Odjednom sam se našla u nepoznatoj zemlji. Osećala sam da je to Sveta Zemlja i mislila sam da je to sigurno Jerusalim. Ona se nalazila na jednom brdu, malo niže od vrha, a na vrhu je stajao Isus. To je bila najčudesnija vizija Isusa koju sam ikad doživela. Bio je tako prekrasan. Imao je belu odeću, a Njegove oči bile su poput Okeana Ljubavi – bile su tako duboke i tako pune ljubavi i tako lepe. Uzviknula sam,“O, Isuse, došao si! došao si! Daćeš mi odgovor. Tako sam srećna!“

Isus nije rekao ni jednu reč. Samo me je pogledao tim predubokim očima punim ljubavi; On je bio Ljubav i Mir i Lepota i ja sam čekala odgovor dok je on stajao bez ijedne reči. Zatim je rekao, “Bog je Jedan,” i uputio me nazad u dolinu.

Kada sam se probudila, konflikt je nestao, kao da je izbrisan iz moje svesti. To je bilo zbog toga što sam doživela “Božanstvo” – Ljubav Isusa, i Ljubav Babe. To iskustvo je razrešilo moj konflikt. Oblik je bio različit, ali je “Božanstvo” bilo Jedno.

Još uvek doživljavam konflikte, ali sada ih osećam kao blagoslov. Svaki put kada mi Baba podari neki konflikt, osećam da mi On pomaže da raščistim smeće. Nekada sam proklinjala svoje konfilkte, ali sada sam zaista srećna.

B.S.

“Više nego juče, manje nego sutra”

Vesti o Meher Babi i Njegovo ime prvi put sam čula od svog muža, Džeja. Džej se bavio istočnjačkom filozofijom u potrazi za Bogom i, jednoga dana, 1972. ili negde u to vreme, rekao mi  je, “… i u Indiji je živeo jedan čovek po imenu Meher Baba koji je nedavno umro. On je rekao da je On Avatar i da treba samo da Ga volimo, da je to sve što treba da učinimo.” Zatim je Džej pričao o Babinom ćutanju i svojim sumnjama, ali ja sam čula samo to da je neko po imenu Meher Baba tražio da ga volimo, i ja sam odmah rekla, “Da, i uvek ću ga voleti. Meher Baba, ko god da si, možeš da računaš na moju ljubav.“

Nakon dužeg vremena, Džej mi je pokazao Babinu karticu na kojoj je pisalo: “Ne brini, budi srećan”. Shvatila sam te reči kao prijateljski savet. Njegovo lice me je potpuno očaralo – pitala sam se zašto je uopšte morao da traži da ga vole, bio je tako neodoljivo šarmantan. Zar iz Njega ne zrači najprivlačnija radost i ozbiljnost?

Nikada se nisam ustručavala da volim Babu na svoj specifičan način, ali nisam imala pojma ko je Onaj koga sam volela. Jednog dana sam to otkrila.

U zimu 1979, Džej i naša ćerka Anika i ja odselili smo se iz Kalifornije u Atlantu, Džordžija. To preseljenje je uzrokovalo mnoge probleme; ukratko, tugu i usamljenost kod svih nas, i kod Džeja veliko obeshrabrenje i beznađe u pogledu njegovog posla.

Pokušala sam da stupim u kontakt sa Babinom grupom u Atlanti, ali oni su se preselili i nisam mogla da ih pronađem. Da moja potraga nije bila polovična, mogla sam ranije da ih pronađem i da poštedim sve nas patnji koje su usledile dok sam se ja osećala tako usamljeno i depresivno.

Konačno, Džej je dobio drugi posao, što je za sve nas bilo veliko olakšanje. Kada je otišao na razgovor, osoba kod koje je došao odvela ga je u jednu od sala za konferencije u zgradi. Tamo je jedna mlada žena slagala slajdove sa svog putovanja po Indiji.

Džej ju je pitao, “Gde ste bili?“

“O, u jednom mestu u blizini Bombaja.“

“Gde tačno?“

“Bliže Puni.“

Džej je pitao, “Pa, da li je to blizu Meherabada ili Meherazada?“

Ona je spustila slajdove i zapitala, “Ko ste vi?” Njeno ime je bilo Ana Džajls i ona je bila posvećena Babi. Neko ju je prethodne nedelje zamolio da pokaže slajdove iz Indije za vreme pauze. Nije bila sigurna kakva će biti reakcija njenih kolega na slike mandalija i Babine grobnice, umesto Tadž Mahala, tako da je bila veoma iznenađena što je pronašla nekoga ko je već znao za to.

Pozvala nas je na sledeći Babin sastanak u Atlanti i tamo sam otkrila Onoga koga volim. U jednoj kutiji na stolici stajala je meka bela odora, sadra. U trenutku sam shvatila da je tu košulju nosio Bog. Nisam mogla da odvojim pogled od nje – i uverenje da je ona pripadala Bogu oborilo me je s nogu. Znala sam to sa većom sigurnošću od bilo čega drugog u životu. Ali tako nešto nisam očekivala; mislila sam da sam te večeri došla na Babin sastanak da pronađem prijatelje i, zaista, pronašla sam Prijatelja u čitavom svetu.

U Jevanđelju sam se uvek divila ženi koja je zadovoljila Hrista svojom verom, verujući da će je sam dodir Njegovog rukava popraviti. A tu je bila čitava košulja! Kako je plemenit i milostiv Bog, koji stvara i održava univerzum i hoda pored nas u laganoj pamučnoj sadri. To je moj Voljeni.

Sedela sam u dnu sobe brišući suze i besmisleno pokušavajući da izgledam kao da se nije desilo ništa neobično. O, ta sadra je prosto zračila!

Francuzi kažu o ljubavi, “Plus qužhier, moins que demain” (više nego juče, manje nego sutra). Kada pogledam unazad, uvek me zapanji da je postojalo vreme, još juče, kada sam volela Babu manje nego sada – i sa radošću očekujem kako ću Ga voleti i zadovoljiti još više. Najveća je sreća voleti Meher Babu.

Barbara O Donel

“Božije delo”

U vreme mog putovanja u Indiju, septembra 1978, radio sam već skoro pet godina kao stariji referent na brodogradilištu Lokhed u Sijetlu, što mi je davalo pravo na tri nedelje godišnjeg odmora. Planirao sam svoj put tako da se poslednji dan moga boravka u Ahmednagaru poklopi sa duni vatrom<$FRitual duni vatre je ustanovljen još za Babinog života i do danas se izvodi svakog meseca u Meherazadu: Pošto ta vatra ima dejstvo petog nivoa svesti, po Babinim rečima prinosi joj se na žrtvu osobina koje želimo da se oslobodimo. (prim. jug. izd.)> koja se pali 12. svakog meseca. Zatim sam planirao da odem autobusom u Punu te noći, gde bih proveo dva dana pre nego što uhvatim let iz Bombaja koji bi me odveo nazad u Sijetl u nedelju, tako da bih sledećeg dana mogao da se vratim na posao.

Hteo sam da budem lepo obučen za duni. Da sam se obukao u svoje svakodnevne krpe mogao sam da se osećam kao da nemam čega da se odreknem, i zato sam obukao polovni svečani beli sako koji sam kupio u Sjedinjenim Državama, i odgovarajuće pantalone, itd. Stavio sam svoj pasoš i avionsku kartu u torbicu da ne bih kvario izgled svog sakoa. Duni je upaljena, goreli su štapići od sandalovog drveta, pevale su se pesme, JAI BABA! Onda sam se vratio u “Meher koloniju” da uzmem svoj kofer i otišao na autobusku stanicu.

Tu mi je jedan dečak – kuli – tražio moj kofer. Mislio sam da će ga odneti na krov autobusa, ali on ga je odneo unutra i stavio ispod mog sedišta. Onda je počeo da govori “Rupija! Rupija!…” Dao sam mu rupiju, ali tada je on počeo sa “Karta! Karta!…” Nekako me je ubedio da moram da kupim kartu u biletarnici umesto u autobusu i tako sam sišao i krenuo sa njim u potragu za biletarnicom. Nakon što sam nekoliko minuta hodao unaokolo uzaludno tražeći biletarnicu, vratio sam se u autobus – ali moja torbica sa avionskom kartom i pasošem je nestala.

Usledile su raznorazne avanture, ali konačno je sređeno da uzmem zamensku kartu u predstavništvu Er Indije u Puni, i da uzmem novi pasoš u Američkom Konzulatu u Bombaju. Adi je u moje ime poslao telegram u Lokhed obaveštavajući ih da ću neizbežno morati da se zadržim još nekih nedelju dana. Konačni rezultat svega toga je bio taj da sam se, nakon što sam prespavao osamnaest sati u Sijetlu, pojavio na poslu samo jedan dan kasnije nego što sam planirao. Imao sam na sebi radne cipele, pištaljku i značku, ali… u pregradi nije bilo kontrolne kartice sa mojim imenom. Ušao sam u personalnu službu i pitao gde je moja kartica. Službenik je pogledao, nije mogao da je nađe, pronašao moj fajl i rekao, “Vi ste napustili posao.“

“Nisam napustio posao.“

“Niste se javili. Napustili ste posao.“

“Javio sam se telegramom. Nisam napustio posao.“

“Dobrovoljni otkaz,” rekao je.

“Nije dobrovoljni,” rekao sam ja.

Službenik me je uputio do šefa personalne službe koji je rekao da će odobriti to ukoliko mi nadzornik odobri. Nadzornik mi je rekao da će me vratiti na posao ako mi odobri pesonal, ali ja sam hteo da znam, ako sam poslao telegram, zašto ga oni nisu primili. I tako se nastavljalo, šetao sam se tamo-ovamo od nadzornika do personalne službe sve dok mi napokon nisu pokazali vrata.

Otišao sam i skupio dokaze da sam bio neizbežno zadržan – policijski izveštaj iz Ahmednagara, priznanicu od putničke kompanije iz koje se vidi zahtev za novom kartom, itd. Telegram se pojavio četiri dana kasnije. Bio je poslat ogranku Lokheda u Hjustonu, Teksas, iako je bio pravilno adresiran na Sijetl. Ali tada više nikoga u Lokhedu nije bilo ni briga. Nisam se slagao sa poslovođom, spremalo se veliko privremeno otpuštanje radnika, i bilo im je drago što sam otišao. Tako sam dospeo do biroa za nezaposlene.

Prvo sam išao na usmeravanje. “Postoji novi zakon,” rekao mi je jedan službenik. “Ispunite ovaj formular i kada dođete do razloga napuštanja posla, označite jedan od sledećih:

1) smanjenje radne snage (privremeno otpuštanje)

2) napustio Razlog __________

3) otpušten

Zakon je ranije bio takav da biste, nakon otpuštanja ili napuštanja posla, posle jednog perioda čekanja, počeli da primate platu. Sada, po novom zakonu, ako ste bili otpušteni ili ste napustili posao, trebalo bi da se desi žBožije delož da počnete da primate pomoć za nezaposlene.“

Stavio sam da sam napustio posao, a razlog koji sam naveo bio je “Božije delo”.

Kada je čovek video moj formular nije mogao da veruje da sam ozbiljan, ali neko je sigurno poverovao, jer mi je odobrena pomoć.

Sada kad više nisam radio imao sam mnogo slobodnog vremena. Deset godina pre toga diplomirao sam matematiku na Kolumbija univerzitetu, ali sam odustao od doktorata. Tako sam sada otišao na matematički odsek lokalnog univerziteta, vašingtonskog univerzi-teta, da vidim da li bih možda mogao da prijavim doktorat.

Jedan profesor mi je rekao da će mi oni, ako izađem na njihov diplomski isput iz algebre i dobro ga uradim, dati honorarni posao lektora i upisati me na postdiplomski. Pošto sam dobijao novac iz fonda za nezaposlene imao sam slobodnog vremena da se spremam za ispit. Dovoljno sam dobro prošao da sam mogao da se upišem, pored toga što sam dobio honorarni posao.

Tako sam se, pomoću “Božijeg dela”  priznatog od strane države, vratio na doktorat, i nakon što sam doktorirao, prvi posao dobio sam kao profesor 1985. u Indiji, gde sam predavao na TIFR, u Bombaju.

Pre nego što sam stupio na dužnost otišao sam u Ahmednagar, gde sam izgubio kartu i pasoš. Naravno, otišao sam i u Meherabad. Ta poseta mi je, na neki način, otkrila da su događaji koji su doveli do toga da izgubim kartu i pasoš bili nagoveštaj toga da je Meher Babin Samadi u Meherabadu moje konačno odredište.

Ostin Perlmen