Sebstvo ego i sputavanja

SUNCOBRAN MENTALNIH IMPRESIJA

Bog zbilja nije daleko od tragaoca, niti je nemoguće videti Ga. On je kao sunce koje večno sija upravo iznad vas. Vi nad glavom držite raširen suncobran svojih ša-rolikih mentalnih impresija koji Ga zaklanja od vašeg pogleda. Treba samo da uklonite suncobran i eto Sunca, vidite ga. Ono niotkuda ne mora da se donose. Međutim, jedna tako beznačajna i trivijalna stvar kao što je suncobran, može da vas liši prizora takve veličanstvenosti kao što je Sunce.

NEZNANJE ODELJUJUĆEG EGA

Svaka misao, osećanje ili delo koje podseća na odeljujući ego izvire iz bezuslovnog neznanja. To nije neznanje koje, poput zimskog kaputa, udobno može da se nosi ili da se ne nosi. To je neznanje koje sputava. To je neznanje koje obavezuje sopstvo na neublaženu i poni-žavajuću patnju, koja nije nužno telesna, ali je uvek i neizbežno duhovna. To je neznanje koje prati izdaju Isti-ne, te je otuda, oblik samo-obmane.

Ono ne trpi nikave površne i privremene medikame-nte ili kompromise na koje pristaje čovek prikovan za postelju. To je neznanje koje dušu odvaja od ljubavi i lepote, radosti i slobode, svesne božanstvenosti i istinskog Samo-ispunjenja. To je neznanje koje istrajava kao trn u telu sve dok se ne istisne potpunim prihvatanjem Istine.

POGREŠNA PERSPEKTIVA

Pogrešna perspektiva mora dati pogrešne rezultate. Nije pravilno da se jedina Stvarnost smatra predviđenom isključivo za svako pojedinačno ispoljavanje Nje same. Mnogo je preciznije da se svako i sva ispoljenja smatraju predviđenim za jedinu Stvarnost. To znači da egocentrično gledište mora da se napusti da bi se poštovala i spoznala Istina. Bog ne postoji radi jedne forme ili jedne religije. Sve forme i religije postoje zarad Boga.

TVOREVINE OGRANIČENOG UMA

Um, izložen determinizmu impresija i sklonosti, traži i stvara jedan nepodnošljiv, izmišljen svet, hvata se u njegovu zamku i u njega projektuje lažnu vrednost koja na kraju, zbog same svoje prirode, mora samu sebe da izne-veri. Um deli stvarnost koja je suštinski nedeljiva. On prianja za formu koja je u svojoj suštini prolazna. Veliča samog sebe u delima koja su u osnovi sputavajuća i u postignućima koja su u suštini beznačajna. Uživa i pati u zaleđu ispraznosti, na taj način uskraćujući sebi svaku pravu sreću ili razumevanje.

Jedini način da se živi u zdravom duhu razumevanja koje nije podložno obmanama je postati svestan determinizma impresija ego-uma i osloboditi se izopačenja njegove prisile.

SPUTAVAJUĆA PROŠLOST

Čovek je neumitno uhvaćen u protok vremena i pod pritiskom je bremena prošlosti koje ga nagoni čas na jedan, a čas na drugi put. Prošlost ostavlja posledice u različitim oblastima postojanja i opstaje kao određujući činilac na koga se mora računati u sadašnjosti.

Od svega što je nagomilano iz prošlosti, najdalje dopire uticaj sećanja i navika koje su se ustalile u umu kao sporedan proizvod iskustava kojima je bio izložen. Ograni-čenja stvorena pradavnom prošlošću (pojedinca i čovečanstva) moraju da se uoče, bez obzira na njihovu prirodu ili intenzitet. Ona čine nepotrebne okove, jer jedino pripadaju ispoljavanjima duha u stvaralačkoj istoriji, a ne i njegovom suštinskom biću.

Drugi tip nasleđa prošlosti koji bitno može da sputa duh, čini oblikovanje ljudske prirode utiscima i sklo-nostima pohranjenim u ljudskom umu. Čovek može da pokuša da pobegne od datih okolnosti i u izvesnoj meri može čak i da ima uspeha u tome; ali, ne može da pobegne od sopstvenog uma.

Um opstaje tokom čitavog života, pa i posle smrti, na zemlji i u stanjima raja i pakla, kao i u beskrajnom nizu reinkarnacija. To je neizostavni pratilac upojedinjene du-še koji nikada ne može da se poništi, osim u stanju oslobođenja ili ostvarenja.

Sa duhovne tačke gledišta, sputanosti stvorene strukturom sopstvenog uma, daleko su veće od sputanosti stvo-renih spoljašnjim okolnostima. Obe vrste sputanosti su ostaci prošlosti i strogo uslovljavaju  iskustva u sadašnjosti i izglede za budućnost.

Čovek ne može da se ponaša istinski slobodno u sadašnjosti, jer za sobom vuče svoju prošlost koja ga sputava. On produžava dalje, neminovno stvarajući patnju sebi i drugima, kao i nagomilavajući samo-stvorene zama-he impresija ili sanskara koji čine tvrđavu ograničavajućeg ego-uma. Prošlost ne može da se izmeni i kao lanac događaja, okamenila se; ipak, ona nastavlja da uobličava sadašnjost i oblikuje budućnost ograničenog „jastva“.

PRAVI IZBOR

Ego-um oseća i iskazuje svoju ograničenu i iluzornu slobodu kada bira da se radije podredi jednoj od impresija  nametnutoj sklonosti u odnosu na drugu. Izgleda kao da uživa slobodu u svom izboru i kroz njega. Ta sloboda je, međutim, samo prividna; to nije sloboda izbora. Impresija je iskoristila ego-um da bi se ispoljila. Ego-um „bira“, ali u tom biranju nema stvarnog izbora. Njegov izbor je iluzoran.

Univerzalni um, nasuprot tome, oseća i ispoljava neograničenu slobodu kada odabere da oživi i oslobodi svaku oboženu impresiju. On ima potpunu slobodu izbora. On može ili ne mora da izabere određenu aktivnost. Njegov izbor je neograničen i stvaran.

Ego-um „bira“, ali on bira u neznanju i ograničenoj slobodi. Univerzalni um bira, ali je taj izbor u znanju Istine i u neograničenoj slobodi.

ZAKON KARME

Svim stvarima upravljaju zakoni ove ili one vrste. Čak i beznačajna preduzeća i javne ustanove imaju svoje zakone i ne mogu da funkcionišu bez njih. To je još istinitije u univerzumu. Ponekad može da izgleda kao da univerzum nije podložan nikakvom samo-opravdavajućem zakonu, a ponekad se čini i kao da je iskreni napor izgubljen, vrli osuđeni na patnju, a grešnima dodeljena moć i uspeh. Ali, ovaj nepotpun i pogrešan pogled potiče iz čovekove neupućenosti u zakon karme.

Kada ego-um odbije da razume život, pa naiđe na nagomilane predrasude i otpore, on gubi svoju uravnoteženost i smirenost. Tako biva primoran da oslobodi ili spreči dobra ili loša dela, sve više se uplićući u posledice sopstvenih aktivnosti, bilo u obliku misli ili dela.

Zakon karme sprečava ego-um da izbegne posledice koje su proizvod njegovih sopstvenih dobrih ili loših dela. Ego-um je zauzdan prikupljenim zamahom prošlih dela i nije u stanju da se oslobodi ili istinski uravnoteži, jer neprestano biva uznemiravan, ne samo udarcima i uticajima okruženja, već i podstrekom sopstvenih nataloženih impresija. Iako ego-um poseduje urođenu sklonost da stalno iznova uspostavlja izgubljenu ravnotežu, on to obnavljanje pokušava da izvrši mehaničkom reakcijom prelaska na suprotnost i prianjanjem za nju, sve dok iskustvom ne razluči da se ni takvim prianjanjem ne može postići ravnoteža.

Dakle, ego-um ide od suprotnosti do suprotnosti na iluzornom karmičkom klatnu sve dok, uz beskrajno iskušenje i patnju, ne produži svoj tok suprotnih akcija i reakcija, ili dok nema sreću da dođe u dodir sa Savršenim Učiteljem i primi njegovu milost.

SLOBODA OD SUPROTNOSTI

Svaki čovek je izložen prihvatljivim i neprihvatljivim iskustvima – zadovoljstva i bola, uspeha i neuspeha, dobra i zla, bogatstva i siromaštva, moći i nemoći, slave i srama, dobitka i gubitka, ispunjenja i osujećenosti.

Svaka od ovih suprotnosti priziva odgovarajući odgovor u  osećanju ili delu. Te suprotnosti pokreću um, pa on neprestano gubi ravnotežu i vazda nastoji da je povrati, dok stalno nailazi na uticaje promena prirodne okoline.

U toku različitih života kao ljudsko biće, ego-um može da se beskrajno koleba između suprotnosti, naime, između preterivanja i potiskivanja, svetovnosti i religije, kompleksa superiornosti i kompleksa inferiornosti, samo-veličanja i samo-ponižavanja, introvertnosti i ekstrovertnosti, vrline i poroka, bola i zadovoljstva, „ja“ i „ti“ ili „moje“ i „tvoje“, a da ne dođe do istinske uravno-teženosti – dostižne jedino pravilnim razumevanjem Istine. Kolebanje ego-uma između suprotnosti je nazadno; otuda, iako prolazi kroz krajnosti, on ne može da dođe do istinske uravnoteženosti.

Istinska uravnoteženost se javlja kada se ego-um, sa svim svojim nagomilanim sklonostima, raspline božanskom ljubavlju, otkrivajući tako supramentalnu Istinu koja u sebi sadrži spoznaju da je čovek — sopstvo — jedno sa čitavim životom. Tu nema dulanosti ili podeljenosti života, te je stoga duša oslobođena od suprotnih stavova.

Postavši jedno sa večnom i beskonačnom božanstvenošću koja joj iznutra pruža podršku, duša postiže beskrajno blaženstvo, razumevanje, ljubav i moć, jer biva oslobođena od dualnosti.

KREATIVNI I UTISCI

KOJI UVEĆAVAJU

Oboženi utisci ne oduzimaju nego stvaraju, ne umanjuju nego uvećavaju. Prema tome, sasvim su različiti od ego-utisaka. U suštini, oni su dopunska osnovna sredstva pripojena Univerzalnom Umu. Njihova funkcija nije ograničavanje ili uskraćivanje, već dodatni rast. Sa druge strane, sputavajuće impresije ego-uma oduzimaju i umanjuju vrednost.

Razlika između sputavajućih impresija ego-uma i oboženih impresija Univerzalnog uma je u vrsti, a ne samo u stepenu impresija. Na isti način, razlika između slobode ego-uma i slobode Univerzalnog Uma nije razlika u stepenu, već u vrsti.

PODUČAVANJE I INTUICIJA

Intuicija je pokopana pod krhotinama postepenog podučavanja nasrtljivim iskustvima lažnog. Podučavanje se utiskuje spolja, dok se intuicija budi iznutra. Poduča-vanje osujećuje intuiciju. Zato unutrašnje probuđenje mora da suzbije podučavanje uma na spoljašnjim doga-đajima. Tada i jedino tada intuicija može svojim transcendentalnim razumevanjem da istinski donosi svoje sudove, ne popuštajući omami nekritičke podložnosti impresijama.

KONTROLA UMA

NAD ENERGIJOM I MATERIJOM

Um začinje energiju i materiju. Bez uma ne bi moglo da bude ni energije ni materije. Energija potiče od uma i on je neprestano podržava; ona ne može da postoji bez uma, skrivenog ili ispoljenog. Materija zavisi od energije i ne može da ostane materija bez energije, skrivene ili ispoljene.

Um može da postoji bez energije, kao što energija može da postoji bez materije. Nasuprot beskonačnom broju pojedinačnih umova kao međusobno sasvim odvojenih entiteta, Univerzalni Um je neodvojiv i sveprisutan.

Sve dok um ne postigne potpunu kontrolu nad celokupnom energijom i materijom, on sam mora da bude pod nadzorom. On mora da se zaštiti od potpadanja pod uticaj iluzije energije i materije, od kojih nijedna čak ni prividno ne postoji odvojena od uma. Vrlo je teško obuzdavati um od delovanja i uticaja energije i materije. Na primer, kada neko dobije šamar, njegov um je sklon da uzvrati činom još većeg nasilja, a takav čin osvete je nepotrebna izopačenost uma, puko gubljenje energije i jalovo korišćenje materije.

Iako neki mogu da postignu delimičnu i privremenu kontrolu svojih umova, veoma, veoma malo njih može da, uz božansku ljubav, stekne potpuno ovladavanje umom, a tako i potpunu kontrolu sveukupne energije i materije. Na kraju, božanska ljubav poništava sam um, i tada Bog, božanski Voljeni, biva ostvaren.

NEPROLAZNA MILINA

Trajan izvor neprolazne miline postoji u svakom čoveku. Ipak, ako se taj izvor ne oslobodi uklanjanjem ego-blokada, neminovno se pati na bezbroj načina. Sve što živi teži ka sreći; a ipak, svako zadovoljstvo za kojim se traga neznajem isključivosti praćeno je hiljadu i jednim bolom i strahom.

Svuda u svetu čovek se zakopava u egoizam i šarolika prianjanja za lažno, uskraćujući sebi urođenu i samo-održivu sreću koja se ne smanjuje. On traži sreću u prolaznom i nepostojanom, i privlači na sebe patnje skučene svesti. Čovek mora da stupi u vezu sa unutrašnjim okeanom neprolaznog blaženstva i oslobodi se ograničavajuće dvojnosti „ja“ i „ti“, da bi otkrio trajni izvor neprolazne miline koji postoji u svima i svakome.