"Zar mi ne veruješ"

“Budim se u dva sata ujutro, u sred noći. Moje unutrašnje biće je čisto, jasno, i zrači energijom. Ja znam, BABA JE ISTINA. I On je Istina u meni. Sa tom istinom mogu da živim divnim, kreativnim životom. I da izvršavam Njegovo delo. Oko dva sata osećam tu čistu sreću, oslobođen svih uzimanja i davanja suprotnosti.” Ovo su reči koje je napisao Volter Mertens, jedan od prvih učenika Meher Babe u Švajcarskoj, nakon prvog dana svog boravka u Meherabadu novembra 1938.

Volter je upoznao Meher Babu 1933, a kasnije je sa Babom upoznao svoju ženu Hedi. Oboje su veoma voleli Babu. Kao odgovor na njihovu ljubav prema Njemu, Baba je, tokom Svojih poseta Evropi između 1934. i 1937, provodio po nekoliko nedelja u ljupkom domu Mertenovih u Cirihu.

Čuo sam mnogo lepih priča o Hedinoj ljubavi prema Babi. Takođe sam čuo da ima veliki arhiv Meher Babinih fotografija koje je snimila u Indiji i Švajcarskoj. Tako sam, 1980, vraćajući se u Sjedinjene Države nakon svoga hodočašća u Meherabad, odlučio da posetim Hedi u Švajcarskoj, iako sam znao da nije dobrog zdravlja.

U to vreme ona je živela u jednom malom gradu u brdima iznad Lugana. Autobus je dugo putovao od grada, penjući se zavojitim putem do njenog doma na brdu. Zgrade u centru grada polako su nestajale iz vidokruga, a na vidiku su se pojavile male livade posute poljskim cvećem; Hedi je živela na ivici jednog takvog polja. Sve do tada, poznavao sam Hedi Mertens samo preko njenih fotografija – tih divnih slika snimljenih u Cirihu na kojima ona i njena deca sede pored Meher Babe. To je bilo 1934, tokom Njegove posete Falenfluhu, koja je bilo ispunjena događajima. Sada, skoro 50 godina kasnije, ja sam se približavao njenoj kućici. Pomalo stidljivo, saginjao sam se da uberem poljsko cveće duž puta da bih mogao nešto da joj darujem (prekasno je bilo sada da razmišljam o drugim poklonima – do najbliže prodavnice trebalo je dugo ići autobusom).

Hedina kuća je bila na kraju puta. Sa cvećem u ruci pokucao sam i ušao, i video Hedi kako sedi u bolničkom krevetu. Izgledala je veoma dostojanstveno – njena duga seda kosa bila je začešljana unatrag i padala joj je na ramena. Iako je doživela moždani udar i nije mogla da hoda, bila je puna života i volela je da prima posete. Svojim ljubaznim ponašanjem uskoro je učinila da se osećam kao kod kuće.

Kuća je bila puna svetlosti, zahvaljujući velikom prozoru koji je pružao prekrasan pogled na dolinu i brda preko puta. Hedi mi je rekla da je Baba posetio taj kraj, što me nije iznenadilo, jer sam osećao neki naboj u atmosferi.

Hedi je želela da čuje sve o Mirtl Biču, i zanimale su je školjke koje sam doneo (iako ni jedna od njih nije bila “savršena!”). Tada je počela da mi priča svoje priče. Jedna od njih me je posebno dirnula.

1938. Baba je pozvao Hedi da dođe da živi u Indiji sa drugim ženama sa Zapada. Njen slučaj je bio neobičan, jer je imala dvoje male dece koje je morala da ostavi u Švajcarskoj. Nakon nekoliko meseci provedenih u Indiji, Hedi je primila pismo od svog muža, Voltera, u kojem joj je pisao da su deca ozbiljno bolesna i da su čak i lekari zabrinuti. Dok je čitala pismo, sedela je na ivici svog kreveta i plakala. Norina Mačabeli je slučajno ušla i zatekla Hedi u takvom stanju. “Hedi, dušo, šta se dogodilo?” pitala je. Hedi joj je pokazala pismo i Norina joj je, sasvim odlučno, rekla, “Hedi, moraš ga pokazati Babi. Jednostavno moraš.“

Tako je Hedi, sa pismom u ruci, otišla da nađe Babu. Kada mu je ispričala vesti, Baba je odmahnuo glavom i pogledao je. Rekao je, “Hedi, kada si prvi put došla u Indiju, rekao sam ti da svoju porodicu prepustiš Meni. Zar mi ne veruješ?“

“Verujem ti, Baba”, tvrdila je Hedi.

“Sada vidim decu”, reče joj Baba sa osmehom na licu  i šaljivo nastavi, “Sede pod jednim velikim suncobranom u bašti sa svojom bakom. Ona im čita. A jedno od dece čačka nos!” Svi su se slatko nasmejali, naročito Hedi koja je osetila ogromno olakšanje.

Ubrzo zatim, primila je još jedno pismo od kuće. Volter ju je uveravao da su deca dobro, i poslao joj sliku. Na slici su bila deca u bašti sa bakom – sve je do detalja bilo tačno onako kako je Baba opisao – a jedno dete je čačkalo nos!

M.L. Dugan

“Tri bebe”

Ma koliko to izgledalo čudno, sa Šri Meher Babom sam se srela zahvaljujući svome odlasku u Ric bar u Parizu.

Jedan moj dragi prijatelj kojeg nisam dugo videla, Kventin Tod, vraćao se u Englesku iz Indije preko Pariza (1933). Imao je nešto važno da mi kaže. Pokušao je da stupi sa mnom u kontakt, ali bez uspeha, zaboravljajući da sam u Parizu poznata samo pod svojim umetničkim imenom. Išao je Avenijom de LžOpera kada se iznenada predomislio i odlučio da krene ulicom Boulevard des Capucines. Upravo u tom trenutku, nakon što sam izašla iz Rica, krenula sam ulicom Cambon i, na uglu bulevara des Capucines, srela se sa njim.

Sreli smo se zbog toga što mi je bilo suđeno da čujem to što je on imao da mi kaže, i on mi je obećao da će te večeri doći na večeru. Noni Gejli i njena ćerka Rano su u to vreme živele sa mnom, tako da smo tokom te večere čule sve o Šri Meher Babi, Savršenom Učitelju. Moj dragi Učitelj, Abdul Baha, bio je već umro. Ovo je bilo treći put da sam čula za Šri Meher Babu. Kventin mi je ostavio malu fotografiju i obećao da će učiniti sve što je u njegovoj moći da mi omogući da se sretnem sa Šri Meher Babom, ako on bude ponovo došao u Evropu.

Vreme je prolazilo i ja više ništa nisam čula, ali sam primila pismo od jedne žene koja je prethodno izdala moj stan, u kojem me je pitala da li može da ga koristi tokom jula. Ostala sam kod jednog prijatelja pokušavajući da odlučim šta bi mi bolje bilo da uradim tog meseca, kada je stiglo pismo od Kventina u kojem me je obaveštavao da je Baba stigao i da se nalazi u Porto Finu, u Italiji, i da treba odmah da dođem. Postalo je sasvim jasno zbog čega je moj stan bio iznajmljen, pošto mi je to omogućilo da mogu odmah da odem, jer bih u suprotnom morala da pozajmljujem novac.

Stigla sam u Porto Fino 8. jula 1933, a dočekali su me Kventin i Margaret Kraske koja mi je pronašla sobu u selu. Uvek ću biti duboko zahvalna Kventinu što nije zaboravio svoje obećanje, jer me je na taj način indirektno usrećio.

Baba je bio u Rimu, ali se vraćao u Porto Fino te noći. Sledećeg jutra, 9. jula, Kventin je došao po mene. Kuća u kojoj je Baba stanovao bila je na jednom visokom brdu sa kojeg se pružao pogled na Mediteransko more, i okružena predivnim parkom. Onoga trenutka kada sam prošla kroz kapiju počela sam da plačem i to sve više dok smo se penjali uz brdo. Veoma sam se stidela zbog svog ponašanja, naročito zbog toga što sam grozno izgledala i nisam mogla da prestanem da plačem.

Kada smo stigli do kuće, bila sam u užasnom stanju. Kventin mi je doneo čašu vode, ali mi ništa nije moglo pomoći, a zatim su se vrata otvorila i preda mnom je stajao Baba… Ne sećam se šta sam radila, samo znam da sam netremice gledala i gledala u njega. To je verovatno trajalo samo jedan trenutak, ali je meni izgledalo kao da sam gledala strašno dugo, a zatim sam pokrila lice rukama i zaplakala više nego ikad.

Nikada neću zaboraviti kako me je blago i ljubazno Baba odveo do sofe, pokazao mi da sednem pored Njega i tapšao me po ruci. Kroz jecaje sam pokušala da Mu kažem da mi je žao što ne mogu da prestanem da plačem. On je Kventinu pokazao na svojoj tablici, “Reci joj da je sve u redu.” Veoma sam se plašila da će me On poslati natrag, pa sam pitala da li treba da idem, ali moj Voljeni Baba je odmahnuo glavom, “Ne”. Tada mi je rečeno da dođem u baštu svakoga pre podneva od deset do dvanaest i svakog popodneva od četiri do šest.

Pridržavala sam se ovog uputstva tačno u minut, uz pomoć crkvenih zvona. Deset dana sam plakala. Ne znam ni da li sam jela ni da li sam spavala, jedino sam razmišljala o trenutku kada ću se vratiti u baštu. Ponekad nisam viđala Babu. Jednom me je On odveo do zida i, pokazujući na more koje se videlo dole u daljini, rekao pomoću svoje table: “Ja sam kao more, utopi se u Meni i živećeš večno.“

Nakon Italije viđala sam Babu svaki put kada bi došao u Evropu i bila sam veoma srećna kada je On koristio moj stan u Parizu da vidi one koji su tamo želeli da Ga vide. Kada je moja ćerka došla da vidi Babu ja sam rekla, “Dragi Baba, ovo je moja beba.” Moja ćerka je odmah rekla, “Baba, ona je mnogo veća beba od mene,” a Baba je pokazao na svojoj tablici “Baba takođe znači i beba, tako da smo nas troje tri bebe.” On je uvek spreman da kaže tako divne stvari, i čini one oko sebe srećnim i spokojnim.

Ljudi koji se po prvi put susreću sa Babom uvek se pitaju šta treba da kažu i kako treba da se ponašaju. Sve je to bespredmetno, jer onog trenutka kada se nađu u Babinom prisustvu, odgovor na pitanje šta treba da kažu ili urade je tu. Sve je tu.

Ruano Bogislav

“Čuvaj me u sebi”

Imala sam veliku sreću da veliki deo svog detinjstva provedem sa Voljenim Meher Babom, a moja porodica je došla u tako blizak kontakt sa njim isključivo zahvaljujući mome ocu, Savaku Kotvalu.

Moj otac je radio kao glavni računovođa u Indijskoj Banci u Bombaju, i nakon nekog vremena počeo je da razmišlja o tome da život nije samo brojanje novca i odlaženje kući, ženi i deci. To je, međutim, bio zov duhovnosti, koji je dolazio iz dubine njegovog bića, i on je krenuo u potragu za Istinom. Tokom tog dugog traganja, susreo se sa pet Savršenih Učitelja pre nego što je konačno došao do Meher Babe. Pri prvom susretu sa Babom bio je siguran da je njegovo traganje završeno, da je pronašao Učitelja kojeg je tražio.

Polako je počeo da gubi interesovanje za svoj posao, svoju porodicu i ostali svet. Želeo je samo da bude sa Voljenim Babom. U početku Baba ga je stalno podsećao na to da on ima obaveze prema ženi i deci, ali je moj otac želeo da stalno bude sa svojim Učiteljem. Konačno, Voljeni Baba je dozvolio mojim roditeljima da napuste Bombaj i ostanu sa Njim. Tako su sa nama – troje dece – oni otišli u Bangalor (Karnataka) i predali svoje živote u Njegove ruke 15 marta, 1940. Moja sestra Nadžu je imala 11 godina, moj mali brat Adi je imao samo 2, dok sam ja imala 7.

Moja sestra i ja smo smeštene u prvoklasan internat u Hajderabadu gde smo studirale zajedno sa decom Nizama (kralja) Hajderabada. Kada smo dolazile kući za raspust odlazile smo voljenom Babi, ma gde on bio, i boravile sa ženama mandalijima. Kada pogledam unatrag, mnoge divne uspomene iz moga detinjstva sa Babom preplave mi misli. Čak i kao dete bila sam opčinjena Njegovom lepotom. Bio je toliko lep da nikada nisam mogla da se zagledam u Njegove oči. To je za mene bilo previše.

Babu je uvek zanimao naš uspeh u školi i rečeno nam je da treba da se trudimo koliko god možemo da budemo među pet najboljih u razredu. On je gledao naše ocene i prekorevao nas ako ne bismo imali dobre ocene iz nekih predmeta.

Ja sam bila nestašno dete i često sam izluđivala časne sestre u samostanu svojim užasnim ponašanjem. Moja sestra Nadžu, koja je bila dobra devojčica, pisala bi mojoj majci duga pisma o mojim nestašlucima i ispadima. Mama bi odnela pismo Voljenom Babi i čitala ga Njemu. Umesto da izgleda ljut, on bi se vragolasto smejao i pitao moju majku koja sam po uspehu u razredu, a majka bi rekla, “Pa, ona je prva, kao i obično,” a Baba bi joj rekao sa sjajem u očima, “Na šta se onda uopšte žališ?“

Moja sestra je u školi slabo jela i, po povratku u ašram, često je izgledala slabo. Voljeni Baba bi se zamišljeno zagledao u nju, a zatim bi svakoga dana donosio po kašiku butera na tanjiru i hranio je svojim rukama tokom raspusta. Postovi su bili uobičajen deo života u ašramu, ali to nije važilo za decu, jer mi smo dobijali jaja (što je u ašramu bila retkost) svakoga dana za doručak. Baba se o nama brinuo sa velikom ljubavlju.

Jednom me je danima jako boleo stomak i svi lekovi koje sam dobijala nisu mi pomogli. Voljeni Baba me je pozvao kod sebe i sipao neki lek u šolju, a zatim ga promešao prstom. Rečeno mi je da ga popijem, što sam ja i učinila, do poslednje kapi. Zatim je On oprao šolju svojim rukama; toliko me je uznemirilo što je to učinio, da sam htela da uzmem šolju, ali mi je On blago rekao da odem. Posle toga me više nikada nije tako boleo stomak.

Kada smo putovali u školu, Pendu ili Kaka Baria ili moj otac bi nas odveli i vraćali za raspust. Kada smo mi, deca, bili sa njima, putovali smo prvom klasom, ali kada su se oni sami vraćali, morali su da putuju trećom klasom.

Voljeni Baba bi se igrao sa nama kada smo bili sa Njim. Igrali smo gili-danda, jednu indijsku igru koja se igra jednim dugačkim štapom i jednim kratkim zašiljenim na oba kraja. Ponekad je sa nama igrao i karte. Jednom sam videla da vara na kartama i to sam Mu rekla. Pogledao me je, oči su mu vragolasto sijale, i rekao, “Ja sam Bog, a ti mi kažeš da varam?” A ja sam nevino rekla, “Da, videla sam kako si sakrio kartu iza leđa.” On me je štipnuo za obraz i nasmejao se, i zagrlio me.

Bila sam veoma sujetna kao dete, a, kao što znate, ko visoko leti, nisko pada. Ja sam zaista gadno pala. Voljeni Baba me je ponekad gledao i pokazivao gestom da imam veoma lepo lice. I ostale žene mandaliji govorile su isto. Bila sam ponosna na to, sve dok me nije snašlo to da sam dobila boginje. Ožiljci koji su ostali na mom licu i telu bili su veoma ružni. Lice mi je bilo kao površina meseca sa velikim kraterima. Izgledala sam vrlo ružno i ponekad sam satima sedela ne usuđujućli se da pogledam u ogledalo.

Jedna od žena mandalija ispričala je Voljenom Babi da ja mnogo plačem, jer sam obično bila veoma srećno dete. Voljeni me je pozvao kod sebe. Stajala sam pred Njim oborenih očiju i zadržavajući suze. On me je pitao zbog čega sam tako nesrećna, na šta sam ja odgovorila da sam sada ružna zbog svih tih ožiljaka.

Spustio je svoje predivne ruke sa puno ljubavi na moje lice i rekao, “Da li je to jedini razlog zbog kojeg si nesrećna?” Zatim mi je rekao da koristim cinkov losion za mazanje lica i tela svakog dana, što sam ja i učinila, i na moje iznenađenje, jer znate da ožiljci od boginja nikada ne nestaju, moji ožiljci su prošli. Imam samo dve male tačkice u blizini očiju da me podsećaju da više ne treba da budem uobražena. Da li je to Voljeni Baba učinio malo čudo? On kaže da on nikada ne čini čuda, ali takve stvari se ponekad dešavaju.

Na Meherabad Hilu ponekad su se uveče sve žene sastajale u kolibi koja je služila kao trpezarija i Voljeni Baba bi razgovarao sa njima, ponekad o ozbiljnim temama. Ja sam tada imala oko 8 godina i više me je zanimao mali zoološki vrt na brdu nego svi ti ozbiljni razgovori. Jednog dana na Babin zahtev svi su se okupili u trpezariji, a ja sam htela da pobegnem i mislila sam da to odrasli i ostala deca neće primetiti. Tako sam odlučila da se umesto toga zabavim u zoološkm vrtu.

Sjajno sam se zabavljala sa majmunčićem “Lakijem”, koji je pripadao Norini. Ja sam ga zadirkivala, i on je odjednom uspeo da pobegne iz kaveza i počeo da me juri. Možete zamisliti, bila je tišina, Voljeni Baba je nešto ozbiljno govorio, a odjedanput su se začuli moji zaglušujući krici. Svi su izašli da vide šta se to dešava. Norina je uhvatila svog majmuna koji je upravo hteo da me ugrize za nogu, a ja sam pala i ležala na podu, povređena i uplakana.

Bila sam strašno uplašena, jer sam mislila da će se Voljeni Baba strašno naljutiti na mene. Umesto toga, On me je blago pozvao da Mu priđem, i kada je video moje okrvavljene i rasečene dlanove zamolio je Rano da mu donese komplet za prvu pomoć. Tada mi je sa mnogo ljubavi očistio rane, spustio ruke na moje lice i nežno mi rekao da više ne bežim i da mirno sedim pokraj majke. Bila sam veoma dirnuta, čak i u tim godinama, Njegovom blagošću prema meni i Njegovim pogledom koji je bio tako pun razumevanja i ljubavi.

Kada sam poslednjji put videla Voljenog Babu u Meherazadu 1968, On mi je rekao, “Znam da me voliš, ali želim da me voliš sve više i više…. Čuvaj me uvek u sebi, i ponavljaj moje ime što češće možeš. Ne brini, budi srećna, ja ću se brinuti o svemu.” I zaista se brine.

Hila Talvar