Odeljak I

Odeljak I Priroda meditacije i njeni preduslovi

Meditacija – probijanje kroz ograničenja uma

Meditacija se može opisati kao put koji čovek krči za sebe da bi izašao iz područja ograničenog uma. Ako putnik koji je zalutao u gustom šipražju prašume pokuša da izađe na čistinu, njegovi napori da se probije kroz prepreke koje ga okružuju, ostaviće za sobom tragove. Proučavanjem tih tragova, posmatrač može opisati put koji je putnik prešao u svom nastojanju da izađe na otvoreno. Kretanje čoveka koji se probija kroz prašumu bitno se razlikuje od kretanja lokomotive po šinama, odnosno kretanja po trasiranom putu. Putnik ne sledi utanačeni put; njegov put postaje vidljiv tek na kraju. Isto tako osoba u dubokoj meditaciji neće slediti utvrđenu stazu, nego će pokušavati da resi spiritualne probleme suočavajući se s njimakako nailaze.
Opšti tok meditacije je predvidiv

Kakav će tok preuzeti meditacija mogu da predvide poznavaoci čovekovog uma, kao što stručnjak koji u tančine poznaje sastav zemljine kore, može uopšteno predvideti mogućnost erupcije vulkana u jednoj oblasti, a isključiti tu mogućnost u nekoj drugoj oblasti. Kada stihijske siie u utrobi zemlje pokušavaju da izbiju napolje, one prirodno biraju put manjeg otpora; njihovo kretanje najviše zavisi od prirode prepreka na koje nailaze. Razlika između vulkanskih sila i duhovnih stremljenja je u tome što se ove prve ispoljavaju bez svesnc namere, a drugima upravlja svesna namera. Za uspešnu meditaciju potrebna je određena sposobnost i veština koju će u čoveku probuditi Savršeni Učitelj pružajući par jednostavnih saveta šta treba činiti i šta očekivati u meditaciji.
Za meditaciju je važna zainteresovanost

Meditacija se često pogrešno shvata kao postupak prisiljavanja misli da se zadrže na nekom pojmu ili predmetu. Prirodno da većina ljudi oseća odbojnost prema meditaciji, jer doživljava nesavladive teškoće pokušavajući da prisili um da se kreće u određenom smeru ili da se zadrži na jednom predmetu. Svako nasilno usmeravanje uma ne samo što je zamorno, već je, na kraju krajeva, osuđeno na neuspeh. Osnovni princip koji učenik treba da upamti jeste da se u meditaciji um može kontrolisati i usmeravati isključivo u skladu sa zakonima koji su svojstveni strukturi samog uma, a ne primenom nasilnog ili polunasilnog metoda.

Mnogi ljudi koji ne praktikuju meditiranje, često intenzivno i sistematski razmišljaju o nekom praktičnom problemu ili teoretskom pitanju. Njihov misaoni proces je na neki način sličan meditaciji, najpre zbog toga što je tada um toliko zaokupljen razmišljanjima o tom posebnom predmetu da isključuje sve nebitno. Meditacija je nenaporna i spontana jer je um zaokupljen predmetom za koji je zainteresovan i koji mu, vremenom, postaje sve razumljiviji. Međutim, za duhovni život je tragično to što svakodnevni misaoni tokovi nisu usmereni ka duhovno važnim temama. Predmet prave meditacije treba da je brižljivo odabran i mora imati duhovnu vrednost. To treba da je neko božansko obličje, ili predmet, ili, pak, duhovno značajna tema, duhovna istina. Da bi se postigao uspeh u meditaciji, um ne samo da treba da je zainteresovan za božanske teme ili istine, već treba da ih shvata i uvažava. Takva inteligentna meditacija je prirodan umni proces; lišena jednolične krutosti i usiljenosti meditacije koja se izvodi mehanički, takva meditacija je ne samo spontana i nadahnjujuća, već i laka i uspešna.
Meditacija i koncentracija

Valja razlikovati koncentraciju od meditacije. Meditacija je početna faza jednog procesa koji se postepeno razvija u koncentraciju. U koncentraciji um nastoji da postigne jedinstvo sa svojim ciljem usredsređujući se na njega; a meditacija predstavlja temeljilo razmišljanje o nekoj određenoj stvari, pri čemu se isključuje sve ostalo. U koncentraciji je kretanje misli praktično zaustavljeno, dok u meditaciji um praktično klizi sa jedne na drugu srodnu ideju. U koncentraciji se um zadržava na nekom obliku, ili jezgrovitoj i sažetoj formuli, ne šireći se na nizove srodnih ideja. U meditaciji um pokušava da razume i upije, to jest da se izjednači s predmetom meditacije, zadržavajući se na raznim svojstvima oblika ili, pak, na višeslojnim značenjima formule. I koncentraciju i meditaciju vodi ljubav i čežnja za božanskim ciljem i načelom, a obe aktivnosti se znatno razlikuju od suvog mehaničkog procesa u kome vladaju kruta pravila i nepromenljiva jednoličnost.

Tišina i osama

Oni koji nemaju snage za intenzivnu koncentraciju moraju na početku da praktikuju meditaciju, dok je onima sa jakom koncentracijom meditacija suvišna. Njima je dovoljno da se usredsrede na obličje Bogočoveka ili Čoveka-Boga ili na neku jednostavnu formulu kao na primer, ˝Ja nisam ni grubo telo ni suptilno telo ni mentalno telo: Ja sam atma (duša)˝.
Odsustvo svetlosti pomaže da meditacija bude uspešnija

Meditacija je po svojoj prirodi lična stvar i ona nije sredstvo za iskazivanje u društvu, nego put ličnog duhovnog napredovanja. Potpuna izolovanost od društvene sredine gotovo uvek pomaže uspešnom praktikovanju meditacije. Drevni jogini su se, u potrazi za samoćom, sklanjali u gorske pećine: Savršeni mir i nepomućena tišina su veoma bitni za postizanje uspeha. Međutim, odlazak na planinu ili u pećinu nije neophodan uslov za uspešnu meditaciju. Čak i gradski život, uz malo pažnje i truda, može učeniku obezbediti mir, tišinu i usamljenost, kao neophodne uslove za uspešan, polagani napredak u svim oblicima meditacije.

Položaj za meditaciju

Tama, odnosno sklapanje očiju, nisu od presudnog značaja u meditaciji. Ako meditantu pode za rukom da zadrži pažnju na predmetu meditacije, on će imati uspeha Čak i ako meditira otvorenih očiju. No u većini slučajeva odsustvo grubih prizora i zvukova pomaže intenzivnijoj meditaciji. Da bi se obezbedila spoljašnja tišina bitno je pažljivo izabrati mesto za meditaciju, a da bi se um zaštitio od ometajućih vanjskih prizora, dovoljno je samo sklopiti oči. Ponekad, kada je svetlost jaka, nije dovoljno samo sklopiti oči da bi se izbegla optička stimulacija, već je preporučljivo meditirati na nekom zatamnjenom mestu. Tama obično pospešuje napredak u meditaciji.

Važnost mesta, časa i položaja za meditaciju

Ne postoje utvrđena pravila u pogledu na položaj tela. Može se usvojiti bilo koji udoban položaj koji neće izazvati pospanost. Položaj ne bi trebalo da izaziva fizičku napetost ili bol, jer to odvlači pažnju na telo. Telo treba daje potpuno opušteno kao kada je spremno za počinak, ali treba izbegavati položaj koji se obično zauzima u krevetu pre spavanja. Kada telo zauzme udoban i prikladan položaj, poželjno je zamisliti glavu kao centar tela. Jer kada se glava zamisli kao centar, lakše se zaboravlja na samo telo i usmerava pažnja na predmet meditacije. Korisno je da učenik uvek meditira u istom položaju. Položaj u kome se meditiralo olakšava i pobuđuje daljnje meditacije. Kada telo zauzme odabrani položaj za meditaciju, podsvest mu upućuje sugestiju da se ono ne sme nametati svesti i da mora služiti svrsi meditacije. Redovnost po pitanju vremena i mesta takođe ima koristan efekat. Učenik treba da se drži uobičajenog mesta, položaja i časa za meditaciju. Izbor mesta podrazumeva prethodno razmatranje duhovnih svojstava i mogućnosti koje to mesto pruža. Naročita važnost pripisuje se meditacijama na svetim mestima gde su nekada živeli ili meditirali Učitelji.

Meditaciju treba da prati radost

Mesto, položaj i čas meditacije – sve su to stvari od relativnog značaja, i menjaju se u zavisnosti od karakteristika ličnosti i okolnosti života učenika. Učitelj, prema tome, daje različite instrukcije svakom učeniku ponaosob, to jest, prilagođava ih svakom pojedinačnom slučaju. Međutim, kada meditacija kroz stalnu praksu postane navika, može se meditirati bez vezivanja za određeno mesto, položaj ili vreme, dakle, u bilo koje vreme i pod bilo kojim uslovima. Čak i dok hoda, učenik može biti uronjen u meditaciju.

Kolektivna meditacija

Meditaciji ne treba pristupati teška srca, kao da se uzima ricinusovo ulje. Nju valja shvatiti ozbiljno – ali ne preterano ozbiljno ili melanholično. Humor i razdraganost ne samo da neće ometati meditaciju, već će joj, naprotiv, biti od velike pomoći. Meditacija ne bi trebalo da se pretvori u neprijatnu i dosadnu obavezu. Učenik treba da se spontano prepusti prirodnoj radosti meditacije i da ne dopusti da mu ona postane suva navika. Meditacija je nešto poput izleta na više nivoe. Kao i izlet u nepoznate i divne predele, tako i meditacija treba da donose radost, polet, razdraganost i unutrašnji mir. Ako se očekuje stvarno uspešna meditacija, valja odbaciti strah i sve depresivne i brižne misli.

Uznemiravajuće misli

Iako je meditacija u osnovi individualna stvar, grupna meditacija takođe ima svojih dobrih strana. Kada učenici medu kojima vlada sloga usvoje zajedničku meditaciju, njihove misli će jačati i podsticati jedna drugu. To naročito važi za zajedničku meditaciju na istog Učitelja. Da bi meditacija ovog tipa dala najbolje rezultate, svaki učesnik mora voditi računa o toku svoje meditacije, a ne o radu ostalih iz grupe. Premda meditira u društvu, on treba da uroni u predmet sopstvene meditacije. Trebalo bi da potpuno zaboravi na spoljašnji svet i svoje telo, držeći pažnju na predmetu o kome je postignuta saglasnost pre početka meditacije. Vešto izvedena zajednička meditacija može da bude od velike pomoći za početnike, dok napredniji učenici mogu nastaviti sa samostalnim radom.

Tehnika kontrole uznemiravajućih misli

Svakodnevno razmišljanje je prirodan, neprekinut tok misli povezan nizom srodnih ideja; međutim, kada se um navede na plansku meditaciju, tu neminovno dolazi do reakcije u vidu neposlušnih, suprotnih misli koje ometaju njen daljnji tok. To je zakon uma, pa učenik ne treba da se uznemiri ako mu se u svesti pojave suprotne i nevezane misli koje su mu do tada bile posve strane. Meditacija dovodi podsvesne sadržaje uma na površinu svesti. Kao što čarobnjak priziva u vidljivo obličje mnoge čudnovate i neobične stvari, tako i proces meditacije izaziva pojavu nepoželjnih misli i mnoštva besmislica. Učenik treba da bude spreman na ovakve uznemiravajuće misli i da se naoruža neizmernim strpljenjem i čvrstom verom da će ih nadvladati. I, poslednji, mada ne i najmanje bitan uslov za uspešnu meditaciju, je usvajanje pravilne tehnike za upravljanje uznemiravajućim mislima i umnim procesima. Beskorisno je traćiti energiju u nastojanju da se u direktnoj borbi savladaju uznemiravajuće misli. Svaki takav pokušaj samo će još više doprineti zaokupljenosti njima; jer, one se upravo hrane pažnjom koja im se potiskivanjem ukazuje, pri čemu se još jače urezuju u svest. Najbolje je ne osvrtati se na takve misli i stoje pre moguće okrenuti se predmetu meditacije, ne pridajući tim mislima važnost koju ne zaslužuju. Kada se prepozna sva nevažnost i bezvrednost ometajućih misli u odnosu na vrednost i značaj predmeta meditacije, postaje moguće da se uznemiravajuće misli, jednostavnim zanemarivanjem, na kraju umire, nakon čega će uslediti postojano usmeravanje uma na cilj meditacije.