Znanje i mašta

S jedne strane je Božansko Znanje (Dnjan ili Marefat) nešto što se ne može imati ni posle prolaženja kroz bezbrojne forme u nebrojenim epohama; a sa druge strane, kada dođe, ono dođe. Ne bi bilo tačno reći da Znanje dolazi brzo. Reći da se javlja iznenada, ili da dolazi neočekivano i tome slično, još uvek tačno ne iskazuje „Bljesak Postajanja“ koji prevazilazi opisivanje, jer Znanje je izvan dosega mašte.

Mašta ima ogroman domašaj i gotovo neograničen zamah, a čovek poseduje vrlo jaku maštu. Na primer, ne bi bilo nemoguće da čovek zamisli da pacov ima hiljadu glava. Čitav svet je stvoren i opstaje na sili mašte. Uprkos tome što je prividno neograničena, mašta stiže do granice kada je proverava samo Znanje. Koristeći snagu mašte nijedan čovek nikada ne može da razume ili objasni bespočetni početak ili beskrajni kraj. Drugim rečima, Večnost je izvan domašaja sveukupne mašte, a Znanje je Znanje u Večnosti.

Bog je bez početka i bez kraja i u Beskonačnosti se nikada ne može postavljati pitanje vremena i prostora, jer bi to, inače, podrazumevalo ograničenje naspram Božije beskonačnosti. Otuda nikakva količina mašte nikada ne može zamisliti Beskonačnost, jer gde nema početka, samo pitanje o tome šta je bilo na početku, uopšte ne može da se pojavi.

Na primer, ponovimo da je pre Boga bio Bog, i pre toga je bio Bog, i pre toga je bio Bog; ili ponovimo da je posle Boga, Bog, te da je posle toga Bog, i posle toga je Bog. Sve ovo ne bi mašti ništa značilo. Zbog toga se kaže da je Znanje čak i izvan domašaja Rišija i Munija (naprednih Svetaca). Hafiz takođe daje savet protiv jalovosti pokušaja da se uhvati „Soko“ Znanja kada kaže da osim „praznine“ nikada ništa ne može da upadne u „mrežu mašte“.

Otuda je najmoćniji um u mašti bespomoćan naspram Znanja, jer se ono pojavljuje tek kada je sva snaga mašte potpuno i apsolutno iscrpljena i dokrajčena. Da bi otišla mašta, mora da ode um; a da bi došlo Znanje, svest mora da ostane. Tek kada um nestane, svest se oslobađa od svih zamišljenih „ovih i onih“ i „ja i ti“. Onog trena kada se svest oslobodi od mašte, ta „svest ničega“ se odjednom pretvara u „Znanje Svega“, tj. Dnjan ili Marefat.

Čak ni Vedanta ni Sufizam ne mogu da dosegnu ili objasne Znanje. Čovek može da pokuša da zamisli bezobalni okean sa bezbroj kapi, i može da razmišlja o njemu koristeći različita poređenja i kontraste, ali baš kao što će „nema početka-nema kraja“ uvek ostati, „nema početka-nema kraja“, tako i Znanje nikada ne može da se zamisli. Ako je tako, da sam ja jedan od slušalaca među vama, upitao bih, „Čemu onda sva ova glavobolja da se objasni nešto što se ne može ni objasniti ni shvatiti?“

Uobičajeno Svajambu Znanje ili obična samo-spoznaja ne zavisi ni do kakvog postupka promišljanja ili mašte. Muškarac, žena ili dete ne stiču, niti imaju, potrebu da steknu znanje o sopstvenom individualnom postojanju od izvora izvan samog postojanja. Žena zna da je žena. To znanje nije primljeno. To je samo-spoznaja ženskosti; a isti je slučaj sa samo-spoznajom muškosti ili detinjstva kod muškarca i deteta.

Slično tome, Božansko Svajambu Znanje je Božansko Znanje o Moći, Lepoti i Blaženstvu. Kada čovek dobije ovakav Dnjan ili Irfan, ne samo da sebe oseća u svakome i u svakoj stvari, već on zapravo živi slobodan život Boga. Ova Spoznaja može doći čak i u trenutku kada čovek odgovara na zov prirode, kao što se upravo i desilo u izvesnim slučajevima, uključujući i Upasni Maharađa. To je zbog toga što Učitelj može da pruži Spoznaju svakog trena, trenutno, pod uslovom da postoji dovoljno duboka i jaka veza sa njim, ili potpuna predanost njegovoj volji. Jedini drugi način je potpuno poništenje „mašte“, kao pokušaj dokazivanja da je „ništa“ zaista „ništa“, što je ravno poništavanju uma samim sobom i kao takvo je gotovo nemoguće.

Prihvatajući da u veoma, veoma retkim slučajevima, čovek uspeva da se sam probije kroz svoju maštu i postigne jedinstvo sa Istinom, neko takav ipak ni na koji način ne može da iskoristi tu spoznaju, te ne može da postane Dnjani ili A’rif. Zbog toga su Učitelji kao što je Tukaram i Dnjanešvar, Hafiz i Rumi, rekli da nema izlaza iz mašte ili neznanja, osim uz pomoć i Milost Savršenog Učitelja.

Činjenica je da je jedino Bog stvaran, a svaka stvar je u Bogu. Svi smo mi jedno sa Njim, ali zbog svog neznanja, osećamo se odvojenim od Boga. Oduvek smo postojali. Šta je bilo pre nas? Mi. Pre „mi“? Mi! Mi! Mi! Tek kad dobijemo Spoznaju, znamo šta ovo BIVANJE znači. Tada najednom, u tren oka sve postaje apsolutno jasno; a ovakav „Bljesak Bivanja“ je čak i brži od treptaja oka! Zato se ne postavlja pitanje kako postati Bog, jer mi već jesmo Bog. Prema tome, s druge strane, moramo da prestanemo da budemo Bog. Da bi smo to izveli moramo sve više da se udaljavamo od Boga kroz molitve, post, i sl., jer u protivnom, šta Bog može da učini za Boga?

To je razlog zbog koga Spoznaja ne može doći svim pojedincima, jer svi smo mi Bog, a pošto je Bog u svima, ko treba nešto da daje i kome? Tek kada je Bog savršeno Individualizovan kao Najsavršeniji Dnjani ili Najsavršeniji A’rif, on može da prenese Spoznaju drugom pojedincu. Može da se postavi pitanje zašto onda Učitelj ne prenese Spoznaju svim pojedincima, umesto što Spoznaju daje nekima, a ostalima ne?

To je pitanje Božanskog Zakona, opšte poznatog kao Zakon Karme, ili Zakon vezivanja, ili Zakon Uzroka i Posledice. Osim Savršenog Dnyanija ili Savršenog A’rifa, nijedan drugi pojedinac ni pod kojim okolnostima ne može da umakne ovom zakonu i njegovim posledicama. Kada Učitelj daje Spoznaju određenim pojedincima, a ne daje je svima, to nije zbog Učiteljeve nesposobnosti da je daruje svima, već zbog nesposobnosti jednog i svih da prime Spoznaju. Ova nesposobnost nastaje usled nedovoljno duboke i jake veze sa Učiteljem ili zbog nedovoljne potrebe za potpunom predajom njegovoj volji, ili na osnovu nedostatka potrebnog stepena pripremljenosti pojedinaca na koje se ovo odnosi.

Pod ovakvim okolnostima, bilo bi kao bacanje bisera pred svinje da Učitelj pruži Spoznaju svima bez razlike i bez obzira na pojedinačnu prijemčivost. Stvar je u tome da Učiteljevi razlozi nemaju početak i da Učiteljevi razlozi neće imati ni kraj, a takođe bi bilo i sasvim istinito reći da se ne radi ni o kakvom vremenu uprkos bezbrojnih epoha koje su ovim obuhvaćene. Ako Spoznaja ne može da uđe u područje mašte, kako čovek može biti u stanju da zamisli Jedinog koji poseduje Spoznaju?

Sa jedne strane, Spoznaja je veoma, veoma mala toliko da može da se uporedi sa semenom slačice, a sa druge, ona sadrži sve i pokriva sve što postoji, uključujući i „ništa“ ili „neznanje Maje“. Ovaj Dnjan koje su u sufizmu naziva Marefat, nalazi se u sigurnosti „postajanja“. Tri su stepena ove sigurnosti: Prva je sigurnost stečena posredstvom intelektualne uverenosti nazvana Ilmul-Jakin. Druga sigurnost, Anikol-Jakin, stečena je stvarnim „Viđenjem“; a treća, sigurnost nad sigurnostima, je stečena „Postajanjem“ ili Hukal-Jakin.

Čak ni to što vedantisti kažu da smo mi jedno sa Bogom nije intelektualno ubeđenje Ilmul-Jakin, jer kada čujemo da smo jedno sa Bogom, zamišljamo samo ono što intelekt privremeno može da pojmi. Privremeno razumevanje može da proveri ubeđenje, a ništa ne može da poremeti onoga ko poseduje takvo ubeđenje, te kada čovek zapravo počne da uviđa šta je zauvek pojmio, može se reći da je Jakin ili sigurnost ubeđenja duhovno postojana za sva vremena. Tek kada se čovek sjedini sa onim što JESTE, sigurnost ubeđenja biva Dnjan ili Hakul-Jakin.

Svi ste vi obični ljudi. Ova spoznaja vaše ljudskosti ne zavisi od bilo kakvog intelekta ili umovanja. Jednostavno znate da ste čovek. Niko od vas nikada ne razmišlja, „Ja sam čovek, ja sam kamen, “ itd. To je zato što je saznanje da ste čovek samo-spoznaja vaše ljudskosti, i nije proizvod pukog uverenja zasnovanog na onome što slušate o osećanjima i iskustvima drugih. Slično tome, kada zapravo osetite i otkrijete da ste postali Bog, tada ste stvarno Bog. Ovo „postajanje“ je Spoznaja koju Učitelj u pravom trenutku može da prenese i prenosi bukvalno ni za tren oka.

Istinske mahatme i valiji mogu svakome da daju senku Spoznaje utičući na centre i sedišta znanja preko dodira, zvuka ili pogleda. Čak i ta senka može da bude dovoljna da čovek izgubi fizičko telo.

Svi smo mi, na neki način, licemeri, utoliko što se uvek trudimo da opravdamo sebe, bili u pravu ili ne. Prema vedantistima i sufistima, Bog čini sve; sve se sprovodi po Njegovoj Volji i u skladu sa njegovim Zakonima. To je na izvestan način, u redu; ali kako tu nedostaje jedna istina, to u celini nije tačno. A nedostatak istine je nedostatak iskustva koje podupire ovu tvrdnju. Bez postizanja stvarnog iskustva, ponašati se prema činjenicama iskustva ne samo da je toliko budalasto koliko i kada naučeni papagaj izjavljuje ljubav nekoj devojci, nego ove tvrdnje zasnovane na pukom umovanju i logici vode požudi i propasti. Reakcija ovakvog delovanja je isuviše strašna da se zamisli, na stranu ostale posledice kao što je ludilo ili nervni slom.

Bakti-marg, sveukupna suština svake religije, čini nas ravnodušno krutim u odnosu na  gledišta „dobro je ispravno“ i „loše je pogrešno“, vodeći vrlo zamornom, krhkom i dosadnom stavu uma. Joga praksama doživljavaju se različite vrste privremenih samadija koji donose zaboravnost Stvarnosti i navode jogija da izgubi iz vida sam Cilj. Prakse „đap-tap“ i „čila-kaši“ ga vode u klopku novih, ali ipak ograničenih, moći koje se naposletku, kao bumerang, iskaljuju na umu.

Prava „glavobolja“ krije se u činjenici da mi zapravo treba da postanemo ono što uistinu jesmo, te stoga da bi smo stekli Boga, prvo moramo da Ga izgubimo. Pretpostavimo da sam ja Bog, onda prvo treba sebe da izgubim, da bih bio u stanju da se pronađem.

Potpuni gubitak Boga znači, nema želja, nema priželjkivanja, nema sviđanja i nesviđanja, nema vas, nema Boga; ukratko, nema ničega. To je prava Fana ili Božanski Vakum. Čim se desi Fana, Bog istog časa dolazi u svoj Svojoj veličanstvenosti večne Baqa. Ovo se ne dešava po zapadnom poimanju Ostvarenja „ovoga iznuta“ i „onoga spolja“, već je otkriće Boga, koje je obavio Bog, za Boga.

Čak i kada se Bog izgubi i pronađe, život Boga nije tu prisutan. Život Boga može da se vodi ako se ponovo zadobije ljudska trezvenost, a istovremeno zadrži sopstveno Individualizovano Božestvo. Na primer, Sai Babina* Individualnost je večna, iako njegovog delovanje na raznim nivoima i sferama više nema. Jedino je onima koji su bili na odgovarajućim nivoima svesti poznato Sai Babino delovanje na ovim posebnim nivoima, dpk je sveukupno Sai Babino delovanje na svim nivoima istovremeno bilo poznato samo njemu i njegovim savremenicima.