Drugi deo

Raspršivanje i pražnjenje sanskara

Odbacivanje sanskara postiže se putem kontrole

Na kraju prvog odeljka objašnjeni su metodi uklanjanja sanskara koji se prvenstveno oslanjaju na princip odbacivanja pozitivnih sanskara, jer ove zaklanjaju Istinu od svesti i sprečavaju prosvetljenje Sopstva – zbog čega je čitava kreacija i nastala. Svi metodi odbacivanja pozitivnih sanskara se uglavnom zasnivaju na kontroli tela i uma. Kontrola uobičajnih sklonosti uma je mnogo složenija od kontrole fizičkih akcija. Prolazne i nejasne misli i želje mogu se ukrotiti samo ogromnim strpljenjem i istrajnom vežbom. Obuzdavanje misaonih procesa i reakcija je važno zarad kontrole formiranja novih sanskara i pražnjenja ili odmotavanja starih sanskara koje su njihova posledica. Mada će na početku biti srazmerno teško postići kontrolu, ulaganjem iskrenih napora obuzdavanje će vremenom postati prirodno i lako.

Uspostavljanje kontrole zahteva napor sve dotle dok um pokušava da se resi svoje uslovljenosti sanskarama. Kada se otklanjanjem sanskara um oslobodi, kontrola se odvija spontano i um tada funkcioniše slobodno i s razumevanjem. Takva kontrola je rođena iz snažnog karaktera i zdravog rasuđivanja, te neizbežno oslobađa od straha donoseći savršen mir i spokojstvo. Um koji je u divljem i neobuzdanom stanju posve nepredvidiv, pod kontrolom postaje izvorištem ogromne snage. Kontrola je od najveće važnosti za očuvanje umne energije i za ekonomičnu upotrebu misaone snage u kreativne svrhe.
Istinska kontrola kao kreativno preusmerenje u svetlu pravih vrednosti

Međutim, čisto mehanička kontrola koja se sprovodi bez pravog cilja potkopava sopstvenu svrhu, a to je da se umu omogući slobodno i neograničeno delovanje. Duhovno vredna kontrola nije nasilno potiskivanje misli i želja, već prirodno obuzdavanje nastalo kao rezultat opažanja pozitivnih vrednosti u procesu sticanja iskustva. Prema tome, istinska kontrola se ne zasniva samo na negiranju. Jer, kada neke pozitivne vrednosti dospeju u žižu svesti, javlja se potreba da se one ispolje u životu, a kao rezultat toga dolazi do mentalne reakcije koja sprečava svako naknadno ometanje njihovog slobodnog i punog izražavanja. Tako, usvajajući način života u kome glavnu ulogu igraju čistota, velikodušnost i dobrota, uklanjaju se požudne, pohlepne i ljutite sklonosti. Umu, sviknutom na ustaljene puteve razmišljanja i reagovanja, i uspavanom tromošću impresija vezanih za stare navike, nije lako da se prilagodi novim zahtevima sopstvenih zapažanja. Ono što nazivamo kontrolom uma je zapravo proces preoblikovanja uma u svetlosti pravih vrednosti. U takvoj kontroli nema mesta mehaničkom ili prisilnom preobraćanju uma. Ona predstavlja napor uma da prevaziđe sopstvenu inerciju. Njena svrha je u osnovi stvaralačka, ne negatorska; kroz nju um čini pokušaj da, uspostavljajući unutrašnju ravnotežu, izrazi prave životne vrednosti.
Raspršivanje i iscrpljivanje sanskara

Kreativnu kontrolu uma je moguće ostvariti jer se izvor svetlosti nalazi u svakom čoveku; i mada veo sanskara sprečava prosvetljenje Sopstva, ljudska svest nije u potpunosti obavljena tamom. Zračak svetlosti, čovekov osećaj za prave vrednosti, osvetljava put na kome je, u zavisnosti od gustine vela satkanog od sanskara, stepen vidljivosti manji ili veći. Proces odbacivanja sanskara je istovremeno praćen procesom razumevanja pravih vrednosti. Duhovni razvoj ima, prema tome, dva vida: odbacivanje lažnih sanskaričkih vrednosti u korist vrednosti istinskog razumevanja. Zamena nižih vrednosti višim vrednostima predstavlja postupak oplemenjivanja, koji se sastoji u oslobađanju psihičke energije vezane u starim sanskarama u pravcu kreativnih i duhovnih ciljeva. Kada se energija vezana za sanskare usmeri na ovaj način, sanskare se raspršuju i troše.

Postupak oplemenjivanja je privlačan

Postupak oplemenjivanja je najprirodniji i najplodonosniji metod probijanja kroz kanale starih sanskara, a njegova posebna prednost je ta što u svim fazama drži pažnju tragača. Metod pukog uklanjanja bez zamene stvara za dosadu i duhovnu prazninu. A tragaoca postupak oplemenjivanja, u kome se niže vrednosti zamenjuju višim, sasvim zaokuplja pažnju tragača i stvara kod njega osećanje unutrašnje ispunjenosti i svrhovitosti. Misaona snaga se može sublimirati kroz (1) meditaciju, (2) nesebično služenje čovečanstvu, i (3) predanost Bogu.
Meditacija: njena priroda i svrha

Meditacija je duboka i neprekidna koncentracija na neki zamišljeni objekat. U koncentraciji na zamišljeni objekat, osoba je svesna samo objekta meditacije, a zaboravlja na um i na telo. Tako ne dolazi do formiranja novih sanskara, a stare se raspršuju i troše kroz umnu aktivnost držanja nepodeljene pažnje na objektu koncentracije. Naposletku, kada sanskare sasvim iščeznu, duša se, razobručena u intenzivnoj koncentraciji, spaja sa svojim zamišljenim objektom.
Oblici meditacije

Postoji mnoštvo oblika meditacije, onoliko koliko i ljudskih osobina i sklonosti. Kod osoba koje teško rade maštovitost je često slabo izražena zbog prekomernog rada. Za njih je najprikladnije da se u toku meditacije prvo odvoje od misli, pa da onda svoje misli, kao i telo, posmatraju nepristrasno. Kada poklonik postigne potpunu objektivnost u odnosu na svoje misli i svoje telo, on onda pokušava da se poistoveti sa kosmičkim Bićem kroz konstruktivne sugestije kao što su ˝Ja sam Beskonačno˝, ˝Ja sam Sve˝, ˝Ja sam u svemu˝. Osobe sa živom maštom mogu da se oprobaju u intenzivnoj koncentraciji na tačku, mada usredsređivanje uma na tačku treba da izbegavaju oni koji prema tome ne gaje naročite sklonosti. Energija uma obično se rasipa kroz mnogobrojne nestalne misli. Meditacija na tačku je korisna za obuzdavanje i umirivanje uma, ali je to suvoparan proces kome nedostaju kreativna iskustva praćena blaženstvom. Međutim, u početnim stadijumima, ovaj oblik meditacije se može upražnjavati kao priprema za dublje oblike meditacije kojima se postiže veći uspeh.
Meditacija o ličnim i bezličnim aspektima Boga

Uspešnijim i dubljim oblicima meditacije prethodi svesno i konstruktivno razmišljanje o Bogu, o Voljenom. Meditacija na Boga je duhovno najplodonosnija. Bog može biti cilj meditacije bilo u Njegovom bezličnom, bilo u Njegovom ličnom aspektu. Meditacija na bezlični aspekt Boga odgovara isključivo osobama koje prema tome imaju naročitu sklonost. Takva meditacija se sastoji u usredsređivanju misli na apstraktno i nemanifestovano postojanje Boga. Sa druge strane, meditacija na lične aspekte Boga sastoji se u usredsređivanju misli na forme i atribute Boga. Nakon intenzivne meditacije um teži da se umiri, ali ne u objektu meditacije, već u postojanom miru doživljenom za vreme meditacije. Taj predah prirodno proizilazi iz zamora imaginativnih mogućnosti i ne treba mu se opirati. Meditacija treba da je spontana, a ne usiljena. U trenucima kada je uzburkaju božanski impulsi, imaginaciju valja osloboditi i pustiti da poleti. Let imaginacije valja usmeriti ka jednom utvrđenom cilju: da se postane jedno da Beskonačnim. Njen tok ne smeju ometati osećanja požude, pohlepe ili ljutnje.
Prepreke u meditaciji

Uspeh u koncentraciji se postiže postepeno, ali je početnik sklon da se obeshrabri ako odmah na početku ne postigne zadovoljavajuće rezultate. Ovo početno razočarenje može se smatrati jednom od najozbiljnijih prepreka svakodnevnom, istrajnom upražnjavanju meditacije. Ostale prepreke, kao što su lenjost i slabo zdravlje, takođe nisu zanemarljive, ali se mogu prevazići redovnom vežbom u tačno utvrđenim satima. U ranim jutarnjim časovima ili u smiraj dana prirodna tišina posebno pogoduje meditaciji, premda se meditacija može upražnjavati i u bilo koje drugo doba dana.

Uloga povlačenja u meditaciji

Osama je jedan od najvažnijih preduslova za uspešnu meditaciju. U uzavrelom svetu misli, misaoni oblici i boje se neprestano prepliću. Snažnije ideje teže da se učvrste u urnu, dok se slabije raspršuju. Um ili je opčaran ili se opire raznovrsnim mislima iz mentalnog područja uma. Uputno je da čovek izbegava uticaj tih raznovrsnih misli sve dok se ne učvrsti u zamislima za koje se sam opredelio. Povlačenje u osamu je tu od izuzetne pomoći. Povlačenje pomaže ekonomičnijoj raspodeli misaone snage i jačanju koncentracije. Budući da nema spoljašnjih utisaka koji su umu privlačni ili odbojni, vi se okrećete ka unutra i učite se veštini otvaranja prema višim strujanjima koja su u stanju da vam pruže snagu, blaženstvo i sveobuhvatni mir.
Nesebično služenje

Dok meditacija na uobličene i bezlične aspekte Boga zahteva povlačenje svesti u svetilište srca, dotle se koncentracija na univerzalne aspekte Boga najbolje postiže kroz nesebično služenje čovečanstvu. Kada je osoba u potpunosti posvećena služenju, ona, kao i u meditaciji, zaboravlja na svoje telo, um i njihove funkcije, te se stoga nove sanskare ne formiraju. Staviše, staresanskare koje vezuju um labave i osipaju se. Pošto čovek svu svoju pažnju usmeri ne u pravcu lične koristi, već ka blagostanju drugih, jezgro ega biva lišeno njegove pogonske energije. Nesebično služenje je zato jedno od najboljih metoda za preusmeravanje i sublimiranje energije blokirane u sanskarama.
Smisao nesebičnog služenja

Nesebično služenje započinje onda kada nestane i poslednje primisli o nagradi ili rezultatu, svake brige o ličnoj udobnosti, svake osetljivosti na tuđe nerazumevanje i kritiku. Kada ste sasvim zaokupljeni boljitkom drugih teško da možete da razmišljate o sebi. Prestajete da se trudite da olakšate sebi život i rasteretite se briga, da poboljšate svoje zdravlje i ostvarite ličnu sreću. Štaviše, spremni ste da žrtvujete sve za tuđe dobro. Spokoj drugih čini vas spokojnim, njihovo zdravlje vas ispunjava zadovoljstvom, a njihova sreća radošću. Izgubivši sebe u životu drugih, ti otkrivaš svoj život. Živeći u srcima drugih, pružaš im sklonište u svom. Gde god su srca istinski ujedinjena tu nema razlike između ˝ja˝ i ˝ti˝. Pružaš ljudima pomoć, ublažavaš njihovu patnju recima utehe i činiš sve da bi ih usrećio; a kroz njihovu zahvalnost i naklonost, dobijaš zapravo mnogo više nego što si dao.
Sloboda i zadovoljstvo pri služenju

I tako, dok živite kroz druge, vaš sopstveni život se razvija i širi. Čovek koji nesebično služi toga gotovo i nije svestan. Oni koje služi ne osećaju se njegovim dužnicima. Naprotiv, čovek se sam oseća dužnim jer mu je data jedinstvena prilika da usreći druge. On ne služi ni za pohvale, ni za ime, ni za slavu. Pravo nesebično služenje poči¬nje tek onda kada čovek, služeći, oseća onu istu radost kao kada bi neko njega služio. Ideal nesebičnog služenja oslobađa čoveka iz vlasti sanskara žudnje za moći i posedovanjem, samosažaljenja i ljubomore, loših postupaka počinjenih iz sebičnosti.

Ljubav

Nesebično služenje i meditacija postaju spontani samo kada su inspirisani ljubavlju. Zato se za ljubav s punim pravom kaže daje najkraća staza do postignuća Najvišeg. Ljubavlju je duša potpuno rastočena u Voljenom i tako prestaje da bude vezana za delovanje tela ili uma. Ljubav stavlja tačku na stvaranje novih sanskara i uništava stare sanskare dajući životu potpuno novi pravac. Ni u jednom stanju se samozaborav ne javlja tako prirodno i spontano kao u stanju najveće ljubavi. Zato ljubavi pripada čelno mesto među metodama koje vode oslobođenju svesti iz samkaričkih lanaca.
Pročišćavajuće dejstvo ljubavi

Razume se da je ljubav sadržana i u drugim putevima koji vode oslobođenju, ali je ljubav, sama po sebi, najlepši i najdelotvorniji put. Njene su osobenosti požrtvovanost i radost. Jedinstvena je po tome što je prati takvo celovito prepuštanje Voljenom da ne ostavlja prostora za ma šta drugo. Budući da se misaona energija ne rasipa, koncentracija je potpuna. Na stazi ljubavi su sve fizičke, vitalne i umne snage stavljene u službu Voljenome, pa ljubav tako postaje prava stvaralačka sila. Napon prave ljubavi je toliko velik da će smesta da odbije svako strano osećanje koje se pokuša umešati. Pročišćavajućem i oslobađajućem dejstvu ljubavi nema premca.
Ljubav je prisutna u čitavoj Kreaciji

Ljubav je lišena sveg neprirodnog i izveštačenog. Ona postoji od samog početka evolucije. Na neorganskom stupnju ona se grubo ispoljava u vidu kohezije ili privlačenja. Posredi je prirodni afinitet medu stvarima koji ih drži na okupu i uzajamno privlači. Gravitaciona sila kojom se privlače nebeska tela je izraz ovakvog tipa ljubavi. Na organskom stupnju, ljubav postaje samo-izražena i samoprosvetljena i kao takva igra značajnu ulogu počev od najnižih formi, kao što je ameba, pa sve do najrazvijenije forme-čoveka. Kada je ljubav samo-prosvetljena njena vrednost je uvećana zbog njenog svesnog žrtvovanja.
Ljubav ispoljena kroz svesno žrtvovanje

Žrtvovanje ljubavi je celovito i dragovoljno; ona daje sve, a zauzvrat ne traži ništa. Što više daje to većma želi da da, a sve manje je svesna davanja. Nivo vode u reci prave ljubavi uvek raste i nikada ne opada. Ljubav je sušta jednostavnost predavanja. Voljeni sa svim svojim osobinama je predmet njene nepodeljene pažnje i brige. Ona večito, bez kajanja, na hiljadu načina teži da ugodi Voljenom. Da bi udovoljila nekoj, ma i najsitnijoj želji Voljenog, ili da bi ga poštedela od žaoke i najmanjeg zanemarivanja i ravnodušnosti, ona se ne ustručava da prihvati na sebe najoštriju patnju. Ljubavnik bi rado uvenuo i nestao radi Voljenog. Mada izmučena i izjedana brigama, ljubav se ne osvrće na telo koje joj pruža stanište i hranu. Ona ne trpi kompromise – Voljeni je za ljubavnika jedini životni cilj i smisao. Stanište ljubavi puca od nesavladivog nemira i lije potoke ljubavi i uzvišenog blaženstva, sve dok Ljubavnik ne pokida sve lance i uroni u biće Voljenog.
Različiti stupnjevi predavanja

Duboka intenzivna ljubav zove se bhakli, ili predavanje Bogu. Na početnim stupnjevima ova se ispoljava kroz idolopoklonstvo, molitve božanstvima, duboko poštovanje i privrženost svetim spisima, ili potragu za Najvišim kroz apstraktno mišljenje. Na zrelijim stupnjevima predanost Bogu se izražava kroz brigu za dobrobit ljudi i služenje čovečanstvu, ljubav i najdublje poštovanje prema svetim ljudima, vernost i pokornost duhovnom Učitelju. Ovi stupnjevi imaju svoju relativnu vrednost i daju relativne rezultate. Ljubav prema živućem Savršenom Učitelju je sledeći značajan stupanj predanosti Bogu, jer se vremenom preobražava u para-bhakti, ili božansku ljubav.
Para-bhakti

Para-bhakti nije samo intenzivirana bhakti. Ona se nastavlja tamo gde se bhakti završava. Na stupnju para-bhakti predanost Bogu prestaje da biva samo usmerenost ka Bogu, već se odlikuje izrazitom ustreptalošću srca i nesmanjenom čežnjom da se bude jedno sa Voljenim. Slede nezainteresovanost i nebriga za telo, povlačenje iz sopstvenog okruženja, krajnji nehaj za izgled ili kritiku, a božanski zov Voljenog prisutniji je no ikad. Ova najviša faza ljubavi je istovremeno i najplodonosnija jer ima za cilj Onog koji je sušta otelotvorena ljubav i koji može, pošto je vrhovni Voljeni, najpotpunije da odgovori na nju. Čistota, divota i delotvornost ljubavi koju Ljubavnik prima od Učitelja uvećavaju ionako neprocenjivu duhovnu vrednost ovog najvišeg oblika ljubavi.