Okean jeste kakav je i bio

„Okean Jeste Kakav „On“ i Bejaše“,[1]

je priča koju je Meher Baba lično ispričao

i koja nam razotkriva delić unutrašnje prirode

suptilnih i mentalnih nivoa

koji su to što jesu

ništa i puka iluzija.

Ali da bi se znala iluzija kao iluzija

i doživeo Okean,

ovi suptilni i mentalni nivoi moraju biti prođeni.

Samo tad je realizovano

da Okean jedino egzistira –

da Okean jeste to što jeste –

večan, nedeljiv i beskonačan.

U ovoj priči svaka od sedam riba označava jedan unutrašnji nivo,

i odnos riba s Okeanom

tiče se prirode sedam unutrašnjih nivoa.

U Okeanu beše sedam riba;

prva riba beše najmanja,

druga je bila malo veća,

a treća je bila malo veća od druge,

i tako nadalje sve do Sedme Ribe.

Sedma je bila Najveća Riba,

i sve ribe su boravile u vodama Okeana.

Jednoga dana druga riba beše jako gladna

i ova glad ne mogaše biti kontrolisana,

te pojede prvu ribu.

Nakon sedam godina treća riba oseti jaku glad,

glad joj ne mogaše biti zaustavljena

pa proždra drugu ribu.

Opet nakon sedam godina četvrta riba oseti jaku glad,

glad joj ne mogaše biti kontrolisana

te konzumira treću ribu.

Tako je nakon svakih sedam godina

svaka riba jedna za drugom osećala glad

pa se svaka, jedna za drugom, otarasila one manje.

To je napokon ostavilo Sedmu Ribu samu u vodi,

ne preosta niko da se s „Njom“ nadmeće,[2]

i sem vode (ne) beše ništa za jelo.

Stoga je Velika Riba živela na vodi, gaseći žeđ,

ali ne beše ničega čime bi utolila glad.[3]

Nakon sedam godina ta Golema Riba

osećala se veoma gladnom i jako usamljenom,

bitišući svo vreme sama

bez ikoga sa kime bi se igrala.

Što joj je glad zadavala više bola

utoliko je veću usamljenost osećala.

Bila je prezasićena usamljenošću

i život nije imao zanosa.

Velika Riba više ne mogaše kontrolisati apetiti

i zgađena životom, pojede „Sebe“.[4]

Ribe više ne beše.

Niti jedna riba nije preostala u Okeanu,

ali Okean beše kakav „On“ beše.

Okean beše kakav „On“ beše od početka

i Riba koja je pojela „Sebe“

ostrvaruje svesnost bivanja Okeanom,

„Ja nisam riba, Ja sam Okean„.

NeSvesni Okean je bio preplavljen ribama –

gladnim i žednim koje napadahu i proždirahu jedna drugu,

ali za tu Ribu koja je postala Svesni Okeana

ne preostade niti jedna riba.

Za one koji su gladni i žedni,

koji napadaju i proždiru,

ima jedan kraj – taj kraj je Okean,

Okean nema ni glad ni žeđ,

i u „Njemu“ nema riba.

„On“ jeste kakav „On“ i beše

neprestano, konstantno.

NeSvesni Okean s bezbrojnim ribama

nazvan je Išvar,

a Svesni Okean bez ijedne ribe

nazvan je Paramatma.

Poslednja Riba koja je pojela „Svoje Sopstvo“

i nestala i postala sveukupni Okean

bila je Prva Riba koja će se vratiti u vodu

kao Riba koja je Okean „Jastva“.

Ta Riba koja se vratila u vode

promenila se kao Riba

ali je „Ona“ kakva oduvek beše

ne Riba već Okean.

Kada se ta Riba prvi put vratila

u vode kreacije

On je nazovan Matsja Višnu Avatar

Riba Koja jeste Okean

Avatar Meher Baba je ta Okeanska Riba-Čovek.

---

[1]Ocean Is as It Was  –  Okean Jeste ono što je „On“ i Bio, Okean jeste upravo Ono što(i ko) je „On“ oduvek i Bio

[2] with no one to sport with It – sa niti ijednim jedno ko bi se sa „Njome“ nadmetao

[3] but It has nothin to satisfy Its hunger – ali „Ona“ imaše ništa da zadovolji/utoli „Svoju“ glad

[4] Itself – Vlastito „Sebe“, „Jastvo“, „Svoje“ Realno Sopstvo, Blastiti Bitak