Zašto putovati u Meherabad

ZAŠTO PUTOVATI U MEHERABAD

priredio Vladimir Madić

Postoji na našoj planeti retko mesto gde su ljudi srećni. Ne iz svetovnih razloga, tragajući za varljivim i prolaznim zadovoljstvima kojima je zapljusnut današnji svet, i za kojima svi mi, ma koliko bili duhovni, makar malo u svom životu tragamo, prepuštajući se čarima čula, zabave, pa čak i onom možda najvrednijem što nam ovaj materijlni svet može pružiti: prirodnim lepotama. Nije to mesto u kome su ljudi naizgled srećni iz duhovnih razloga, kao što su mnogi ašrami širom Indije i sveta, jer na takvim mestima ljudi često beže od sveta ili tragaju za prividnom duhovnošću i relativnim istinama, jer delimično ostvareni guru može da vas dovede samo do tačke na duhovnoj Stazi do koje je i sam stigao, nikako do Cilja – do proplanka, a ne do vrha Himalaja – naročito ako tvrdi, što je čest slučaj, da je ono što nije, Bogoostvaren.

To je mesto u kome su ljudi srećni, jer su svesni da se na najduhovnijoj planeti u Univerzumu, najsvetijoj planeti Zemlji (jedinoj od svih 18.000 planeta u svemiru naseljenih ljudima na kojoj ljudi tragaju za Bogom i putuju unutrašnjim Nivoima ka Bogu), u najduhovnijoj državi planete, Indiji, nalaze u najduhovnijem epicentru, Meherabadu (koji je i geografski centar Indije). Srećni su, jer su svesni da se nalaze u najbitnijem trenutku planete, pojavljivanju među nama najjačeg avatarskog ispoljenja u poslednjih 10.000 godina i završetku Ciklusa, kada nam je poslednji od 10 prethodnih Avatara ostavio najviše duhovnog Znanja o poreklu i ustrojstvu Svega što postoji, svim Nivoima, duhovnoj Stazi, hijerarhiji, moćima i svemu što iskrenog duhovnog Tragaoca može da zanima – odakle dolazimo (iz Prapočetnog Božijeg Okeana), ko smo (kapi tog Okeana) i kuda idemo (povratku u Okean, sa samosvešću stečenom u evoluciji). Samim tim i o smislu života, o kome su generacije umetnika i filozofa pogrešno tragali, zalazeći na stranputice.

U Meherabadu se nalazi grob Meher Babe, Avatara našeg doba, u kome večno počiva Njegovo neraspadnuto telo i koje je On pretvorio u jedinstvenu na svetu mašinu za čišćenje karme svakoga ko se pokloni u Njegovom Samadiju (kako u Indiji nazivaju grobove svetih ljudi) ili ko provede neko vreme u njemu (prostora unutar grobnice ima samo za 6 ljudi u svakom trenutku). Ta mala grobnica predstavlja naša „uska vrata“(kako reče Isus) ka unutrašnjim nematerijalnim Nivoima postojanja i Krajnjem Cilju, sedmom Nivou – Bogoostvarenju, prečica u kojoj možete svakodnevno da se posvedočite Ljubavi ljudi ka Avataru, Bogo-čoveku, Bogu u ljudskom obliku. Na tom malom mestu, zrncu peska u Univerzumu, ljudi plaču, pevaju, mole se ili nemo, svojim prisustvom svedoče prisustvu Boga na Zemlji, opijeni vinom Božije Ljubavi, svesni da su srećni što su na nasvetijem od svih svetih mesta na našoj svetoj planeti.

Tu su i malobrojne građevine u kojima je On boravio većim delom Svog zemaljskog života sa svojim mandalijima (najbližem krugu učenika), kao i u rezidenciji Meherazada, gde je živeo krajem Svog telesnog života, pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka.

Verujem da ono što osećam o Meherabadu, deli većina Babinih Ljubavnika koji su ga više puta posetili i kojima je to, kao i meni, drugi, pravi Dom, kosmički Dom na Zemlji. Osećaj povlašćenosti, jer Babinih Ljubavnika u celom svetu ima šačica (desetak hiljada van Indije i nekoliko stotina hiljada u samoj Indiji). Babinih Ljubavnika trenutno ima malo na planeti, jer Avatar u početku biva prihvaćen od malobrojnih pripadnika celog čovečanstva koji su sa Njim uspostavili karmičke veze pri prethodnim avatarskim dolascima (Zaratustra, Rama, Krišna, Buda, Isus, Muhamed su oni koje naša civilizacija pamti). Nalazimo se u retkom trenutku između fizičkog prisustva Avatara (Meher Baba je bio sa nama od 1894. do 1969.) i Njegovog prekida Ćutanja, jedinstvenog događaja u istoriji Kosmosa, kada će se Bog obznaniti i pomoći svakom biću u Kreaciji da se oslobodi unutrašnjih stega ka Slobodi, retkog događaja koji će se verovatno dogoditi u godinama ili decenijama koje su pred nama. Zato su na belom mermernom Babinom grobu uklesane reči kojim će ga čovečanstvo pamtiti za večnost: „Došao sam da probudim, a ne da podučavam.“

Imao sam u Meherabadu često želju da vrištim i celom izgubljenom svetu, naučnicima i milionima svih ostalih koji tragaju za smislom i odgovorima na večna pitanja, a odgovori se nalaze tu pred njima, da vrisnem: dođite u Meherabad, ovde su svi odgovori (kao i u Babinim knjigama) – pripadnicima svih religija koji i dalje čekaju Mesiju, Drugi Dolazak Hrista, otkrovenje bilo koje vrste, nesvesni da je Bog ponovo hodao našom planetom. Ali vrisak, kao i poniznost Avatara, bivaju prigušeni uticajima Maje, kosmičke iluzije, antibožijim elementima koji će biti na vrhuncu upravo pre Babinog prekida Ćutanja, kako je On sam najavio.

U Meherabadu se okupljaju malobrojni iz celog sveta koji su srećni zato što imaju prilike da vole Boga na najposebnijim mestima od svih mesta na planeti, koje je On posvetio najčešće polažući svoja stopala: Meherabadu i Meherazadu. Nedavno su mi mnogi od njih rekli, po povratku iz Meheradaba svojim kućama širom sveta, da im je potrebno mnogo vremena da se povrate i prizeme od energije kojom zrači Meherabad, da su tužni što su napustili najposebnije mesto na svetu, mesto u kome se ljudi iz celog sveta grle, smeju, prenose jedni drugima Ljubav prema Bogu („Ljubav je zarazna“, kako reče Baba), gde nema mržnje, netrpeljivosti, nerazumevanja iz ostatka sveta. Oni koji dođu prvi put ili čak i nisu Babini Ljubavnici, bivaju zaprepašćeni i zapljusnuti količinom Ljubavi, druželjubivosti i sreće kojom zrače svi prisutni. Novopridošlicama sam i rekao u mom poslednjem boravku u Meherabadu: „Ovo je mesto srećnih ljudi koji se međusobno grle i vole Boga.“ Naravno, svi kažu da će se vratiti i odlaze u svoje države, gde svedoče ostalima na planeti o kakvom se mestu radi.

Najzabavnije bi bilo posmatrati nekoga ko ima pogrešne predstave o duhovnosti, da su duhovnost samo muka i patnja, naporne duhovne prakse i sl, a ko bi prvi put došao u Meherabad i video da tu ljudi ne rade ništa od tih i takvih duhovnih praksi širom sveta, ne bi li se bar malo približili Bogu. Neko sa duhovnim predrasudama bi se našao zaprepašćenim što ovde ljudi ne meditiraju, nego se druže, igraju odbojku, odlaze u Babin Samadi, gde se doduše dva puta dnevno obavlja grupni Arti (molitve i pesme radi obožavanja Boga, koje nam je sam Baba ostavio), u 7 ujutru i uveče, ali gde se i prave zabave, pozorišne predstave – ukratko, vrlo netipično za najduhovnije mesto na planeti. U Meherabadu je voleti Boga, kao i sve ljude, jedini, najjednostavniji i najbrži duhovni metod za približavanje Bogu, Ljubav koja će vas nadživeti i koju ćete preneti i u naredni život, dok god ne postanemo Jedno sa Bogom.

Meherabad se nalazi u najsuvljem delu Indije, skoro pustinji nalik, koje po tome podseća na predele kojima su hodali Isus ili Muhamed. Ovde nema prirodnih lepota, zelenila, jezera i reka, palmi. Babu su pitali zašto se Avatar uvek pojavi u pustinji ili nedođiji, a on bi jednostavno odgovorio: „Zato da bi ljudi došli zbog mene, a ne zbog nečeg drugog“. U bilo kojoj vrsti pustinje se osećamo više usmereni ka svojoj unutrašnjosti, bliži Bogu, jer nam ne odvlače pažnju prirodne lepote, koje nas vuku ka čulnim užicima. Klima je u Meherabadu često prijatna, a u proleće, kada počne čuveno indijsko leto, i nepodnošljivo vrela. Čak i tada oni koji su malobrojni doseljenici iz celog sveta, koji imaju neverovatnu Božiju sreću i blagoslov da žive u Meherabadu, ostaju svesni povlašćenosti što mogu cele godine da budu pored stopala vrhovnog duhovnog Učitelja, Kralja i Cara svih svetaca, kao dvorjani u palati Najuzvišenijeg.

Sam Baba je rekao, februara 1958: „Kada odbacim Svoje telo, fizički ostaci će počivati ovde, i ovo brdo će postati važno mesto hodočašća za ceo svet. Nakon sedamdeset godina (oko 2028, verovatno nakon prekida Babinog Ćutanja, kada ga ceo svet prihvati kao Avatara, prim. prev.), ovo mesto će biti mesto velike privilegije i hodočašća. Veliki grad će nastati ovde. U ovom Samadiju (Grobu) će nagrnuti jednog dana iz celog sveta ljubavnici Boga, filozofi i obožavaoci, da odaju svoje poštovanje.“

Sada, na prelazu u drugu deceniju XXI veka, Meherabad je i dalje mesto za malobrojne odabrane Ljubavnike Boga, u kome se oni u miru i tišini klanjaju Bogu, pre nego što nagrnu milioni iz celog sveta, kada se neće moći prići Samadiju ni na stotine metara.

Zato, iskoristite redak trenutak u istoriji da budete kraj stopala Boga, u Samadiju, Zvezdi Beskraja, kako ga je nazvao u istoimenoj knjizi Bal Natu, jedan od Babinih Mandalija. Jer u malo kom životu imamo takvu priliku, a ovo je taj trenutak i to mesto, tako retko i jedinstveno.