Radoznali pogled u Njegov Život

Mervan se rodio u pet sati ujutru, 25. februara 1894., čitamo u njegovoj životnoj priči. Nije bilo nikakvih čudesa povezanih sa njegovim rođenjem. Sve do devetnaeste godine, Meher Babin život bio je uobičajen. Išao je u školu i bio običan dečak, inteligentan i živahan. Kako je jednom prilikom rekao, jedini događaj koga se setio je da je jednog dana, u godinama puberteta, imao u rukama knjižicu o Budi, i da mu je iznenada sinulo, žja sam onž, ali kasnije je to potpuno zaboravio.

Iznenadna promena ga je zadesila u lepo majsko jutro 1913., kada ga je Babađan, jedna od pet Savršenih Učitelja našeg doba, koji, prema Meher Babi, objavljuju dolazak Avatara, pozvala da joj priđe bliže i zagrlila ga. Nije to bio slučajan susret sa strancem. U to vreme ona je bila čuvena u Puni. Upravo je kucnuo čas da se digne veo kojim su Pet Učitelja, kako se priča, prekrili beskonačnu svesnost Avatara kada su ga spustili dole, da se u svetu formi ne bi poremetila postojeća ravnoteža između realnosti i iluzije, a koji uklanjaju kada smatraju da je kucnuo čas da on svesno započne svoju ulogu Avatara.

Zapamtite, do otelovljenja Avatara ne dolazi ako ga ne ubrza Pet Učitelja date epohe, kako Frensis Brabazon piše u knjizi “Prebivati u Bogu”:

Nadležnost Pet Savršenih je trajna. Pre nego što

jedan od njih “umre”

On uzdiže nekog drugog do Savršenog Učiteljevanja

ne bi li mu ustupio mesto.

Oni su jedino delovanje Boga na zemlji,

Vođe kreacije.

Milost kojom čovek voli i prelazi put

do istine.

Kada u zamahu vremena vapaj čovekov dopre

do Boga, oni spuštaju

“Sina” sa neba “Očevog” u njegovu

misiju u svetu –

Dovode ga umotanog u svoju ljubav i odvojenog velom

od znanja o sebi.

Biraju mu roditelje, vode računa o svakoj pojedinosti

njegovog rođenja.

U detinjstvu nežno paze

na njega.

Njihovo je Božije majčinstvo i Očinska mu

zaštita;

A kada kucne čas da počne da obavlja

svoj posao sveta-poistinjivanja

i duše-nadahnjivanja, daruju mu njegovu sopstvenu

spoznaju sebe

i predaju mu njegov svet i upravljanje

njime; a sami se

povlače, ostavljajući svet bez Boga izuzev njega – Boga

i Bogo-Čoveka.

Zanimljivo je i poučno zapaziti da se pet Savršenih Učitelja našeg doba, koji se još uvek slave i čiji grobovi su postali centri hodočašća za hiljade širom Indije, rodilo na nekom drugom mestu, ali su privučeni bliže mestu u kome je Avatar trebalo da se rodi i mestu koje će postati polje njegovih koncentrisanih aktivnosti koje će pokrenuti skriveni duhovni potencijal čovečanstva – Narajan Maharađ u Kedgaonu, Tađudin Baba u Nagpuru, Sai Baba u Širdiju, Upasani Maharađ u Sakoriju i Babađan u Puni. Kao tri mudraca iz Persije koja su putovala u Izrael prateći zvezdu koja ih je dovela do mesta gde je tada trebalo da se rodi Mesija, tri vodeća Savršena Učitelja koji će odigrati vodeću ulogu u pripremi Avatara našeg doba za njegovu misiju, došli su i nastanili se u mestima u blizini njegovog fizičkog rođenja i kasnijih fizičkih aktivnosti – Babađan je boravila pod drvetom nim u Puni, u blizini Mervanovog doma; Sai Baba je bio u Širdiju a Upasani Maharđ u Sakoriju, mestima koja su blizu Meherabada, u području Ahamednagar.

I tako je Babađan zagrlila Mervana. Ni reč nije izgovorena. On je oko četvrt sata ostao da sedi pored nje, a potom je otišao. Ustreptao je od zagrljaja jedne starice – pričalo se da je Babađan u to vreme imala stodvadeset godina. Privukla ga je kao magnet gvožđe. Posle ovog susreta, posećivao ju je svake noći. Retko su govorili. Njihovi susreti proticali su u tišini. On je nastavio školovanje. A jedne noći, u januaru 1914., kada ju je posetio, poljubio joj je ruke i kao i obično stao pred nju. Tada ga je poljubila u čelo, posle čega je nekoliko trenutaka ostao da stoji, pa je pošao kući. Bilo je skoro jedanaest sati. Odmah je otišao na spavanje. Za deset minuta počeli su da ga protresaju neobični drhtaji, kao da je dobijao elektro-šokove; radost se mešala sa bolom, i izgubio je svesnost tela. Koji je značaj ovog zagrljaja? Koja je svrha Mervanove privučenosti ili privrženosti staroj Babađan? Šta nagoveštava Mervanovo ljubljenje Babađaninih ruku? I koja tajna se skriva iza poljupca koji je Babađan spustila Mervanu na čelo i koji je doveo do promene koja ga je obuzela?

Jedna indijska poslovica kaže da se učitelj pojavljuje kada je učenik spreman. A čak je i Božijem Avataru potreban učitelj da mu omogući da stupi u svoju večnu i beskonačnu svesnost. On nije bio izuzetak od pravila da je za Bogo-ostvarenje nužan “dodir” učitelja. Zagrljaj Babađan predstavljao je fizički dodir Savršenog Učitelja, potreban da mu se otkrije spoznaja njega samog kao Avatara. Mervanova vezanost za Babađan nije bila lična već unutarnja i bezlična. Kao Savršeni Učitelj, Babađan je bila utelovljena svesnost, a Mervan je bio sredstvo u kome je beskonačna svesnost Avatara spuštena na Zemlju. Zagrljaj je pokrenuo proces kojim se koprena između Mervana i beskonačne svesnosti postepeno dizala, omogućavajući mu da iskusi sopstveno stanje Drevnog. U kasnijim godinama, Meher Baba nam je rekao da mu se, dok je one noći ležao u krevetu, pojavila Babađan i provela ga kroz nivoe svesnosti. Govorio je da mu je Babađan podarila Beskonačno Blaženstvo. Kada učenik poljubi ruku Savršenom Učitelju to simbolično predstavlja učenikovu predaju svog sopstva Savršenom Učitelju, a kada Savršeni Učitelj poljubi učenika u čelo, to zapravo predstavlja skidanje koprene sa učenikovog unutrašnjeg oka, što tragaocu omogućava da doživi svoje pravo Sebstvo. Tako je Babađan dala Mervanu nepojmljivo iskustvo sopstvene stvarnosti.

Za vreme boravka u Manzil-e-Meemu (Domu Učitelja) u Dadaru, u Bombaju, Meher Baba je jednog dana u toku duhovne besede rekao:

“Pored naša dva spoljašnja oka, postoji i unutrašnje oko. Ovo unutrašnje oko koje može da se nazove duhovno oko, zapravo gleda kroz dva spoljna oka i smešteno je između obrva. Sveci Boga vide unutrašnjim okom, a svet spoljašnjim očima.”

U literaturi Vedante ukazuje se na Brahma-Čakšu, oko smešteno između dva spoljašnja oka svakog čoveka. Brahmana znači Bog, a Čakšu znači oko – tako Brahma-Čakšu znači Božije oko ili oko koje vidi Boga.

U mitološkom predanju Indije za Velikog Boga Šivu se smatra da ima tri oka, od kojih je jedno smešteno između obrva. Njemu se pripisuje da ima sposobnost da sprži sve što vidi. Kada je Kamadeva (Gospodar želja) jednom omeo Samadhi (mentalnu ravnotežu) Gospoda Šive, on je u besu otvorio svoje treće oko i spalio Kamadevu pretvorivši ga u pepeo, i tako povratio svoju mentalnu ravnotežu.

Svaki muškarac ili žena (Điva-atma) je u suštini božanski (Šivatma). Otuda je lekcija koju treba da naučimo iz gornje mitološke priče da, kada se otvori unutrašnje duhovno oko, spoljašnji svet želja (kama) nestaje i čovek postiže mentalnu uravnoteženost neophodnu za iskustvo stvarnosti.

Poljubac Babađan otvorio je Mervanovo unutrašnje duhovno oko i on je počeo da vidi Brahmana, prestajući da vidi sve ostalo i izgubivši svesnost tela. Ovo stanje se u Vedanti naziva “Brahmibhut” – svesno iskusiti da si Brahman, doslovno postati Brahman ili Bog. Individualnost se gubi u nedeljivosti Boga – u Postojanje, Večno i Beskonačno. On je postao, da tako kažemo, posredna ljudska ličnost koja je privučena božanskom svesnošću da bi ispunila Božiju Volju na Zemlji. Iz zapisane priče o njegovom životu, jasno je da njegovi kasniji susreti sa Savršenim Učiteljima, jednim za drugim, nisu bili svesna dela običnog čoveka. Beše to tragalac za istinom u svesnom naporu da postigne cilj života, Bogo-ostvarenje. Pokazalo se da su ga Savršeni Učitelji tog doba božanski privukli, pošto je božanski plan da Avatar mora od pet Savršenih Učitelja, koji nadgledaju njegovo delo, da preuzme brigu o kreaciji. Priča se da je četiri dana po iskustvu koje je doneo poljubac Babađan, Mervan počeo da se pokreće i da pomalo biva svestan svog tela. U ovom stanju je ostao gotovo devet meseci. Nije imao nikakvo znanje o svojim delima i ono što je činio bilo je odgovor na nepostojeće podsticaje njegovog uma, jer mu je dahom božanskog poljupca um već bio poništen.

Tokom aprila 1915., Meher je dobio podsticaj da počne da vodi život lutalice. Izgleda da je jednoga dana obavestio svog bliskog prijatelja Behramđija, da će ubrzo da ode u neko udaljeno mesto i tamo živi kao monah pod vođstvom sadgurua (Savršenog Učitelja). Rekao je Behramđiju da će, kada se tamo bude smestio, i njega pozvati da mu se pridruži, te da će za Behramđija biti dobro da prihvati taj poziv. Shodno tome, istog dana je vozom otišao iz Pune. Iako je imao nameru da ode u Raičur, odlučio je da siđe u Kedgaonu, na trideset i pet milja od Pune. Negde oko sedam milja od stanice u Kedgaonu, živeo je Sadguru Narajan Maharađ, i Mervan je osetio podsticaj da se sretne sa njim, pa ga je posetio. U palati je bila velika gomila ljudi, a Narajan Maharađ je, sa zalatnom krunom na glavi, sedeo na srebrnom prestolu Datatreje. Čim je ugledao Mervana, Narajan je prekinuo daršan i rekao ljudima da se pomere. Sišao je sa prestola i uzevši Mervana za ruku, nežno ga poveo uz nekoliko stepenika, puštajući ga da sedne na presto. Skinuo je cvetni venac sa svojih ramena i položio ga Mervanu oko vrata, pa je zatražio sok od manga i dao ga Mervanu da popije. Mervan i Narajan su potom neko vreme razgovarali, mada se ne zna o čemu.

Mervan je proveo noć u ašramu Narajan Maharađa, verovatno odmarajući se u blizini hrama Datatreje. Narednog jutra vratio se na železničku stanicu i stigao da se popne na voz koji samo što nije krenuo, pa se vratio u Punu u roku od dvadeset i četiri sata. Kada ga je ugledao, Behramđi se prilično iznenadio, jer bar nekoliko meseci nije očekivao da opet vidi svog prijatelja …

Preko kontakta sa Narajan Maharađem, Mervan je sada počeo da oseća veličanstvenost svog Božestva. Još uvek je bio zaslepljen divotnom svetlošću i blaženstvom, ali sada su njegova sopstvena svetlost i blaženstvo počeli da zaslepjuju druge.

Kada je prošlo nekoliko dana od njegovog kontakta sa Narajan Maharađem, Mervan je u Puni rekao Behramđiju, Latusu i Bejliju, “Pođite sa mnom. Srešću se sa velikim svecima koji su veoma sveti. Svi ljudi koje ćete moći da sretnete dok ste sa mnom, pripadaju Bogu.”

Sa svoja tri bliska prijatelja, Mervan je prvo otišao u Bombaj. Tu su se sreli sa čovekom po imenu Tipu Baba, Bogo-opijenim mastom vrlo visokog reda (šestog nivoa), koji je duhovno brinuo o čitavom Bombaju. Tipu Baba je svoju duhovnu odgovornost nasledio od Andul Rehmana, Savršenog Učitelja pre Mervanovog rođenja.

Potom su Mervan i njegova tri pratioca otputovali u Aurangabad – čuven po Elora pećinama i grobovima mnogih svetaca. Tu su se sreli sa Mađzubom sedmog nivoa, po imenu Bane Mijan Baba, koga su meštani smatrali velikim svecem, a on je bio i blisko povezan sa Sai Babom iz Širdija. Sai Baba je dao Bogo-Ostvarenje Bane Mijan Babi i odredio mu mesto u Aurangabadu.

Ovde možemo da vidimo kako Bog dela na zemlji i nadzire rad svih ljudi i stvorenja uz pomoć pet Savršenih Učitelja i Duhovne Hijerahije.

Mervan je poslao Latusa i Bejlija nazad u Punu, a potom je sa Behramđijem obilaznim putem krenuo vozom za Nagpur, da bi se sreo sa trećim Savršenim Učiteljem Epohe – Kutubom, Tađudin Babom. Konjskom zapregom su krenuli do mesta Vaki Šarif, oko sedamnaest kilometara odatle. Mervan i Behramđi su prilazili mestu na kome je Tađudin Baba sedeo. Kada je opazio Mervana, Tađudin Baba ga je pozdravio sa ružama u rukama. Tađudin Baba je ružama pomilovao Mervana po obrazu i čelu. Nisu progovorili ni reči.

Potom je Tađudin mahnuo ružama u znak pozdrava. Dok je gledao u Mervana, činilo se da je obuzet dubokom srećom. Mervan i Behramđi su se tiho iskrali iz utihnule gomile. Otišli su pravo na železničku stanicu i uhvatili prvi voz za Punu.

Po povratku u Punu, Mervan je počeo da posećuje Babađan zajedno sa svojim školskim drugom, Koduom, koji je bio duboko zadivljen Mervanovom pričom o Babađan. Satima bi sedeli pored Babađan sve do kasno u noć, vraćajući se kući tek u četiri ujutru. Često su razgovarali o važnosti kavali pevanja koje bi se prethodno izvodilo pred Babađan.

Posle nekoliko meseci, Babađan je tajanstveno počela da nagoveštava da Mervan treba da ode kod Sai Babe iz Širdija. Potom je jedne noći sasvim jasno rekla, “Blago je sada spremno da bude tvoje! Tu je ključ, idi u Širdi, sine moj. Tamo je Sai – sveti čovek … Idi i vidi Saia. Vidi da li će ti sada dati ključ … Uzmi ključ od Saia!”

U decembru 1915., Mervan je u pratnji Kodua ponovo napustio Punu, da bi posetio čuvenog Hazarata Sai Babu iz Širdija. U razgovoru sa svojim Zapadnim ljubavnicima, 21. septembra, Meher Baba je opisao taj susret.

“Dok sam bio u ovom nad-svesnom stanju, nešto me je vuklo u Širdi da budem pored Sai Babe. Kada bi Sai Baba želeo da isprazni creva, ljudi bi ga poveli na za to određeno mesto u procesiji uz orkestar i svirale. On je svega toga bio dostojan. Mogao bi da na tom mestu provede i po sat vremena, a povorka i orkestar bi se vratili sa njim do njegovog sedala. Privučen sam tamo, oči su mi bile zakrvavljene, i nisam danima spavao. Položio sam glavu na njegova stopala dok je hodao u povorci. On je glasno uzviknuo, „Parvardigar“ sa značenjem „Ti si Bog!“ Pošto je ovo izgovorio, pokazao je u daljinu, u pravcu mesta u kome je boravio Upasani Maharađ. Tako sam otišao do Upasani Maharađa, koji je bio mršav i slab …”

Sve se ovo događalo spontano i bilo je više pokrenuto impulsom nego onim što se smatra čovekovom voljom. Sam izraz “Parvardigar” koji je izgovorio Sai Baba, Glavni u Duhovnoj Hijerahiji tog vremena, bilo je trenutno prepoznavanje Meherove božanstvenosti i skidanje još jednog vela sa beskonačne svesnosti Avatara koje mu je dalo iskustvo beskonačne moći, pošto je već imao iskustvo beskonačnog blaženstva, kada je Babađan božanskim poljupcem podigla prvi veo. Meher je odmah otišao sa Koduom u hram Kandoba, u kome je Upasani Maharađ živeo pod Sai Babinim vođstvom, nag i u postu. Beše to poslednji mesec godine 1915. Sai Baba je učinio Upasani Maharađa Bogo-Ostvarenim u četrdeset i drugoj godini, a Savršenim Učiteljem u četrdeset i sedmoj.

Kada je Upasani Maharađ po prvi put video Mervana u hramu Kandoba, gađao ga je kamenom. Kamen je silovito pogodio Mehera u glavu, na mesto gde ga je Babađan poljubila. Ožiljak od tog udraca kamenom mogao sam da vidim tek pošto je Baba napustio telo i ležao u otvorenoj grobnici. To je bilo da bi se Meher još dublje spustio u grubu svesnost, da bi se probudio za svet. Sa Upasani Maharađem je ostao dva dana, a onda se vratio u Punu, odakle je sedam godina, povremeno posećivao Maharađa. Na kraju ovog perioda je potpuno povratio normalnu ljudsku svesnost grubog sveta zadržavajući u isto vreme svoju božansku svesnost. Koji je smisao kamena kojim je Maharađ gađao Mehera?

Kamen predstavlja zemlju. Dodir kamena koji je bacio Savršeni Učitelj, Upasani Maharađ, pokrenuo je proces kojim je Meherova svesnost obožena dahom Savršenog Učitelja, Babađan, ponovo povezana sa zemaljskom svesnošću. Upasani Maharađ je tako odigrao najznačajniju ulogu u integrisanju Meherove božanske svesnosti sa zemaljskom svesnošću, pripremajući ga za njegovu ulogu Avatara Epohe.

Baš kao što je Babađan provela Mehera kroz nivoe nepojmljivog iskustva njegove sopstvene stvarnosti, Upasani Maharađ ga je proveo kroz ove iste nivoe naniže, do svesnosti i iskustva iluzije, dajući mu, na ovaj način, spoznaju njegovog Avatarstva i funkcije. Maharađu je trebalo sedam dugih godina da pomogne Meheru da povrati normalnu svesnost grubog sveta.

Ponekad u čovekovom umu može da se pojavi pitanje zašto je bilo potrebno sedam godina da se Meherova svesnost spusti u normalnu, kada je samo trenutni poljubac bio dovoljan da ga uzdigne u nad-svesno stanje.

Istina je da Savršeni Učitelji mogu svakome da podare Bogo-Ostvarenje kad god to požele. Ipak, retko imaju takve želje, jer je silina udara ovako iznenadnog prosvećenja tako žestoka, da je na ovaj način prosvećena osoba beskorisna za pomaganje drugim dušama u ropstvu.

To nije bio slučaj sa Meher Babom. Ako se pažljivo prouči njegova životna priča, otkriće se da to nije bilo iznenadno prosvećenje. Proteklo je otprilike devet meseci, pre nego što mu je jedne večeri, januara 1914., Babađan poljubivši ga, podarila iskustvo nepojmljive stvarnosti. Promena je u Meheru otpočela onog jutra u januaru 1913., kada ga je ona zagrlila, iako je u početku izgledalo da kod njega nema ničega što bi ukazivalo na ono što je potom usledilo. Vidimo da ju je redovno posećivao svake večeri. A kada ga je poljubila kao da je njime ovladala neka nepoznata sila. Od tada je njegov život postao neuobičajen i devet godina je očito bio u takvom mentalnom i fizičkom stanju da nije bio sposoban za uobičajenu komunikaciju. Ono što se dogodilo došlo je kao iznenađenje, jer nije izgledalo da je samo-prosvećen ili uznesen, već bačen dole i učinjen beskorisnim.

U petak, 17. septembra 1954., u toku razgovora sa grupom Zapadnih ljubavnika u Meherabadu, Baba se osvrnuo na trenutak kada ga je Babađan poljubila u čelo i rekao: “Poljubila me je u čelo i devet meseci sam, Bog zna, bio u stanju u koje veoma, veoma malo njih dolazi. Nisam imao nikakvu svesnost svog tela ili bilo čega drugog, lutao sam unaokolo ne uzimajući nimalo hrane. Moja majka je mislila da sam poludeo, pa je pozvala doktora. Moj otac je razumeo, ali nije rekao ništa. Doktor nije mogao ništa da učini. Nisam spavao, i ono što se potom desilo prava je retkost. To je samo za Avatare koji na sebe preuzimaju patnju sveta. Nisam uzimao nikakvu hranu osim čaja, koji mi je davao moj stariji brat Džamšed, koji me je mnogo voleo. Jednog dana, sasvim iznenada, osetio sam prirodnu potrebu. Želeo sam da ispraznim creva, ali to nije bilo moguće jer nisam uzimao nikakvu hranu. Sedeo sam tako i nisam imao stolicu. Tada sam, ovim svojim grubim očima, video krugove za krugovima, čitave univerzume. Od tog trenutka sam, umesto u Božanskom Blaženstvu koje je trajalo devet meseci, bio u takvim mukama koje niko na svetu ne može da pojmi. Udarao sam glavom da bih sebi olakšao bol. Lupao sam glavom o zidove i podove. Nisam mogao da se obuzdam. Kao da mi je čitava vaseljena bila na glavi. Čelom sam razbijao prozore.

Tada me je privukao Sai Baba. Bio je to silan poriv. Sai Baba me je uputio na Upasani Maharađa. On je uzeo kamen i pogodio me u glavu. Odjednom sam osetio spokojstvo. Prošlo je sedam godina i jednoga dana Maharađ je sklopio ruke i rekao, žMervane, ti si Avatar.ž”

Baba nam je jednom prilikom ispričao anegdotu koja objašnjava razliku između iznenadnog duhovnog prosvećenja i slobode do koje se dolazi doživljavanjem neznanja u životu iluzije.

Neki čovek je imao dve dragocene posude, obe zaprljane. Pozvao je dva čoveka i svakome dao po jednu da je očisti. Jedan od njih se vratio narednog dana i doneo čistu i sjajnu posudu, ali metal je izgubio svoju tvrdoću. Drugi čovek je posudu vratio posle četrdeset dana brižiljivog čišćenja, i ona je bila čista, sjajna i upotrebljiva.

Meher nije svih sedam godina živeo sa Upasani Maharađem. Pri prvom susretu proveo je sa njim dva dana i potom se vratio u Punu. Vredno je pomena da je, po povratku, počeo da posećuje Babađan i da svake noći sedi sa njom oko jedan sat. Prilikom jedne od ovih poseta, ona je pokazala na njega i rekla, “Moje dete će uz velike prevrate uzdrmati svet.”

Kako je provodio ostatak vremena u Puni? Skoro svakog dana je odlazio do parsijske kule tišine i tu satima sedeo, ili u čestar iznad hrama gde je udarao glavom u kamenje; da bi sakrio ožiljke, omotao je maramu oko glave. Više nije osećao poriv za putovanjem, pošto ona više nisu imala svrhu. Svakog meseca je dva puta odlazio u Sakori da poseti Upasani Maharađa.

Kako je izgledalo da Meher postepeno postaje normalan, majka je navaljivala da se prihvati neke profesije ili uključi u neki posao. Imao je tada dvadeset i dve godine. Meher je pokušao da uradi onako kako je njegova majka želela, i tri puta je nalazio posao, ali ni na jednom poslu nije duže mogao da se zadrži. Bio je prinuđen da igra ulogu duhovnog osobenjaka.

Godine 1916. dobio je posao upravnika Kan (Kavasđi) Katau pozorišne trupe, i u tom svojstvu je otišao u Lahore. Tada je u pismu svom prijatelju Behramđiju napisao, “Prisiljen sam da radim i ono što ne volim, primoran da jedem ono što mi se gadi, nateran da oblačim odeću koja mi se ne sviđa.” Dok je i dalje bio na svom poslu, posećivao je usamljena mesta i produžio da udara glavom o kamene zidove. Posle dva meseca trupa je raspuštena.

Meher se vratio kući u Punu i preuzeo brigu o očevoj čajdžinici u Asurkani, pošto se starac razboleo i morao da ode u Bombaj. Meher nije bio uspešan trgovac, jer nije mogao da misli na posao, pa su ga varali. Po povratku iz Bombaja, otac je podneo zahtev za dozvolu da toči todi i otvorio je radnju u oblasti Kazba Pet. Meher je u toj radnji radio dva sata, svakoga dana, i odlučio je da otvori sopstvenu prodavnicu todija udružen sa svojim prijateljem Behramđijem koji je pribavio dozvolu. Tako Meher i Behramđi postaše ortaci. Meher je radio u radnji od šest ujutru do ponoći, prao je boce, čistio pod i posluživao mušterije. Todi je sok palminog drveta, jeftino piće, sa malim procentom alkohola. Meher je, ipak, nagovarao svoje mušterije, uglavnom sirotinju iz grada, da piju umereno, a često ih je nagovarao i da se uzdrže od pića.

U to vreme je ponovo počeo da se igra raznih igara, a uveče bi uveseljavao prijatelje. Iznajmio je malu sobu u blizini radnje, i na zidove okačio slike svetaca i proroka, zajedno za Babađan i Upasani Maharađom. Svako veče su izvođene ceremonije, a dva puta nedeljno i između četiri i pet sati ujutru.

Jednog dana 1920., Meher se zaključao u potkrovlje koje je pripadalo Behramđiju, u oblasti Kamatipura. Sa sobom je poneo kofu otpadaka koju je dobio od čistača ulica. Trideset i šest sati je ostao u potkrovlju. Kada je izašao bio je od glave do pete umazan prljavštinom i potpuno iscrpljen. Behramđi ga je sam oprao. Meher je bio primoran da obavlja najbednije poslove, otuda prodavnica todija i prljavština. Imao je iskustva; jednom prilikom je spoznao da je univerzum stvoren radi njega, i da je on sam u njemu. Drugom prilikom, dok je sedeo pored jezerca u Sakoriju, osetio je kako misli drugih ulaze u njegov um; bio je toliko uznemiren da je potražio olakšanje zagnjurivši glavu u jezerce. Početkom sledeće godine,. 1921., Meher je imao tri četvrtine normalne svesnosti; mogao je da obavlja uobičajene radnje, da govori normalno i razumeo je šta mu se kaže. U julu mesecu je otišao u Sakori i šest meseci živeo sa Upasani Maharađem. Za to vreme nije se kupao, niti je legao da se odmori, već je neprekidno hodao ili je sedeo uspravnih leđa; hranu je u početku uzimao jednom u svaka dva do tri dana. Ipak, u toku poslednjeg meseca, jeo je puno, četiri obroka na dan. O njemu se brinula duhovna majka Upasani Maharađa, koji je tada imao oko pedeset godina; ona je smatrala svojom misijom da služi Mehera. On i Upasani su svake noći provodili po nekoliko sati zajedno, i tada nikome nije bilo dozvoljeno da im priđe. Obično su sedeli u tišini. Ponekad bi Meher pevao.

Karajem decembra, Meher je povratio svoju normalnu svesnost. Upasani Maharađ je rekao svojim učenicima, “Preneo sam svoju nadležnost na Mehera. On sada čuva moj ključ.” Nešto kasnije, u prisustvu velikog broja ljudi je izjavio, “Ovaj momak će pokrenuti svet. Čitavo čovečanstvo imaće koristi od njegove ruke.” Posle nekoliko dana Upasani Maharađ je pozvao Gustađija Hansotiju, jednog od svojih vodećih učenika i rekao mu, “Učinio sam Merhervanđija savršenim. On je Sadguru ovog Doba. Sada moraš da me napustiš i da se držiš njega.” Behramđiju je rekao, “Tvoj prijatelj je Bogo-ostvaren; izvršavaj svaku njegovu zapovest i želju.” Jedne noći Maharađ je sklopio ruke i rekao, “Mehervanđi, ti si adi-šakti (što znači primalna sila); Ti si Avatar.” Tako je Meher u trideset i sedmoj godini postao Meher Baba i otpočeo svoj univerzalni rad.

zovite ga bilo kojim imenom ili

nijednim imenom

Meher Baba – zvali ga Bogo-Čovek, Avatar ili Buditelj, ili kako god vam drago – je ono što je svako od nas oduvek bio, što svako od nas sada jeste i što će svako od nas uvek biti – jedinstveno Sebstvo svakog. Meher Baba je bio projektovano otelovljenje čovekovog vlastitog Sebstva, jer Bog boravi unutar svakog srca. Dolazak Avatara je da bi se ljudi probudili za svesnost ove istine. I to je istina koju je Meher Baba otkrio čovečanstvu. Svesno iskustvo ove istine je cilj svekolikog života, jer je Božestvo prirođeno pravo svakog muškarca i žene.

Meher Baba nije uspostavio nikakvu novu religiju. On je, međutim, oživeo najdrevniju religiju LJUBAVI, suštinu svih religija. Meher Baba nije postavio nikakva nova pravila, ali je svojim životom pokazao NAČIN ŽIVOTA koji, ako se sledi, čovekov svakodnevni život pretvara u pravilo. Meher Baba nije objavio nikakvu novu duhovnu disciplinu, ali je ljudima pokazao najviši oblik duhovne dicipline, koji je najprirodniji, najpraktičniji i najlakši, tako da svaki muškarac i žena mogu da ga slede u svakom trenutku svog života, dok vode prirodan i običan život na zemlji. Sahađ – Djan ili “stalno pamćenje” ma kog Božijeg imena sa ljubavlju i čežnjom za sjedinjenjem je najviši i za naše doba najpodesniji oblik duhovne discipline koji je čovek do sada razvio.

Istinski su blagosloveni svi koji žive u Avatrevoj epohi, bilo da znaju ko je bio Meher Baba ili ne! Jer on je svoj dolazak utisnuo u um-srce čovečanstva i izgovorio je REČ svog Imena u najčistiji elemenat duše, u najuzvišeniji deo duše, u srž, da, u samu suštinu duše. Dodir njegove ljubavi oslobođen u življenje u ovom svetu, osetili su svi u životu, i uprkos neredu i pometnji koji uništavaju današnji svet, njegova ljubav se polako ali sigurno uzdiže u svesnost svakog muškarca i žene.

Bog je Jedan, sve-prožimajući i sve-znajući. Zovite Ga ma kojim imenom ili nijednim imenom uopšte. On je sve vreme u nama i uz nas, voli nas i sve nas zna. Pošto sam ja imao povlasticu da svedočim slavi Boga na zemlji, da doživim da se treptaj Njegove Ljubavi osmehne u mom biću i da spoznam Njegovo sve-znanje kroz obličje Meher Babe, nastojim da se svakog trenutka setim Njega u tišini, pevajući u sebi –

Poj O Ume, Ime Meherovo!

Pevaj glasno, Ime Meherovo!

Slavi našeg Gospoda Mehera Ime!

Jer Meher Baba je

SEBSTVO u svakom sopstvu;

SEBSTVO svega u Kreaciji.