ONAJ KOJI UVEK SLUŠA

Aprila 1971. uletela sam pravo u Babinu mrežu u Njegovom centru na Mirtl Biču, Južna Karolina; u junu sam bila u Kaliforniji, sva srećna što počinjem “novi život” sa Njim. Moj dom je u to vreme bila jedna adaptirana štala na brdu iznad Palo Alta; gornji sprat sam delila sa nekoliko prijatelja, a u prizemlju je bilo nekoliko konja, i gomila sena i slame.

Tog odsudnog dana sredinom juna, mesec i po dana nakon što sam prišla Babi, provela sam pre podne pripremajući čestitku mome tati, koji je živeo nekoliko milja odatle, za “Očev dan”. Te godine želela sam da napravim stvarno neobičnu čestitku – pravila sam batik i tek što sam ga završila i obesila da se osuši, odjednom sam shvatila da na njemu nedostaje još jedna boja. Batik se radi sa topljenim voskom i mora se raditi brzo. Ja nisam ponovo ugrejala ohlađeni vosak nad toplom vodom, kao što je trebalo, već sam stavila posudu sa voskom direktno na izvor toplote, a zatim istrčala iz kuhinje na trenutak.

Možete zamisliti moj užas kada sam se vratila i shvatila da se vosak zapalio! U trenutku sam shvatila da mi preti ogromna opasnost – lonac se nalazio na šporetu koji je bio kraj prozora; ako bi se zavese zapalile, plamen bi stigao do niske tavanice, drvena zgrada bi planula kao šibica, a životinje koje su se tu nalazile, slama, naše stvari, štala, i čitavo brdo bi nestali u požaru! Uprkos panici koja me je uhvatila setila sam se da se zapaljeni vosak ne može ugasiti vodom, pa sam zgrabila ručku lonca i zavitlala ga prema zavesi. Taj snažni zamah izbacio je zapaljeni vosak iz lonca i bacio ga pravo meni u lice.

Ono što je trenutak ranije predstavljalo opasnost sada se pretvorilo u noćnu moru – požar je zahvatio mene! Skinula sam naočare (prekrivene ohlađenim voskom), okrenula se i videla da je zapaljeni lonac pao na gomilu novina pored vrata ispred kojih su se nalazile stepenice koje su vodile dole – jedini izlaz bio je blokiran. Okrenula sam se i potrčala na drugi kraj sobe do velikog prozora koji se nalazio sa druge strane. Vosak, koji se stvrdnjavao na mom licu palio mi je kožu, kosa mi je gorela, a ja sam bila u poslednjem stadijumu panike – udarala sam po prozoru svom snagom.

Dole ispod mene, jedan prijatelj moje cimerke sunčao se na blagom jutarnjem suncu; upoznala sam ga tek tog jutra i jedino smo nas dvoje bili kod kuće. Dok sam lupala po prozoru vikala sam i zvala ga, “Frede! Frede!” Izgledalo je neverovatno da ja mogu da vidim Freda kako uživa na suncu, a da on ne može da me čuje. Pogledala sam prema kući koja se nalazila iznad naše – možda tamo ima nekoga? – ne, suviše je daleko – pokušala sam da razbijem prozor da bih mogla da iskočim napolje i pobegnem iz zapaljene štale – ali staklo je bilo isuviše debelo.

Odjednom, usred mog dozivanja, “Frede! Frede!” setila sam se nečeg smešnog: “Umreću sa Fredovim imenom na usnama.” Prestala sam da ga zovem i videla sebe iz velike daljine, spaljenu u uglu uništene štale. U tom trenutku sam shvatila da me ništa na svetu ne može spasti – niko me nije čuo, niko nije mogao da me čuje – nisam imala izlaza. Najzad sam se svim srcem okrenula ka onom Jedinom koji me je možda slušao i povikala, “Baba! Baba! Pomozi mi!“

Istog trenutka, osetila sam kao da je neko na mene izlio punu kofu ledene vode. Bila sam potpuno hladna i smirena, i shvatila sam da je moja kosa odjednom prestala da gori. Stajala sam sasvim mirno, i čula u sebi neki glas koji mi je naređivao. “Okreni se i izađi kroz vrata.” Odmah sam se okrenula i krenula prema onome za šta sam mislila da je pakao. Otkrila sam, međutim, da je lonac pao uspravno i da gori u sred gomile novina i knjiga, a da ništa od toga nije zapaljeno. Protrčala sam pored svega toga i istrčala kroz vrata.

Dok sam jurila niz stepenice, naletela sam na Freda koji je trčao gore, vičući, “Šta se desilo?” Nije se iznenadio kada je video moju spaljenu kosu i lice, već je produžio prema sobi na spratu. Novine mora da su se zapalile trenutak pošto sam ja izletela iz sobe, jer je Fred tamo zatekao vatru koja je pretila da zahvati čitavu kuću. Uplašio se, ali je uspeo da se smiri i hrabro ugasi vatru, a zatim je mene odvezao u bolnicu. Na putu ka bolnici, rekao mi je da je odjednom, za vreme sunčanja osetio nagon da ustane i utrči u kuću – nije znao zašto, ali je jednostavno osetio da se unutra nešto dešava!

Tog prepodneva svima je proradilo šesto čulo; kada sam tog jutra ustala, počela sam da stavljam kontaktna sočiva i iz nekog neobja-šnjivog razloga osetila sam potrebu da umesto njih stavim naočare. Pokušala sam da ignorišem to osećanje – tih dana sam stalno nosila sočiva, tako da su mi naočare bile zakopane negde duboko u koferu – ali je ono bilo veoma snažno tako da sam uzela naočare. U bolnici doktori su rekli da na čelu, rukama i nogama imam opekotine drugog stepena, i da će morati da se izvrši transplantacija kože na nosu i ispod očiju. Još su mi rekli da bih, da u tom trenutku nisam imala naočare, ostala potpuno slepa pošto mi je vosak pao svom snagom na oči. Na nesreću, pored transplantacije kože, rekli su mi da ću po licu imati trajne ožiljke.

To jutro je bilo, kako sam rekla, puno predosećaja. U isto to vreme, hiljadu milja daleko, u Oklahomi, moj najbolji prijatelj, i budući muž, Eriko, intuitivno je osećao da se meni dešava nešto ozbiljno i doputovao u Kaliforniju prvim avionom. On me je nagovorio da na opekotine stavljam vitalmin E (terapija za koju se tada nije znalo) nakon svakodnevnog tretmana u bolnici. Tri meseca kasnije, kada su mi doktori pregledali lice, rekli su da je to čudesno izlečenje – nije mi bila potrebna nikakva transplantacija kože i od te nesreće nije mi ostao ni jedan jedini ožiljak. Davali su mi jake analgetike prvih nedelju dana, ali ja nisam popila ni jedan, jer nisam osećala nikakav bol.

Poruka ove priče? Pa, pretpostavljam da možemo reći da nas Voljeni Baba iskušava vatrom. Ali kiša Njegove milosti i Njegova pomoć su snažnije od svega drugog na svetu – kada ste u nevolji, pozovite Onoga koji vas uvek sluša! On će se uvek odazvati.

Heder Najdel

JEDINSTVENI LEK PROTIV ŠTUCANJA

Jednom prilikom, ubrzo nakon što sam prvi put čuo za Meher Babu, dobio sam produženi napad štucanja. U početku nisam obraćao pažnju, ali nakon nekog vremena, kada sam video da se moje štucanje ni najmanje ne smanjuje, počeo sam da isprobavam sve moguće narodne lekove za koje sam čuo da uklanjanju ovu gnjavažu. Neki od tih “lekova” bili su smešni a svi su se pokazali potpuno bezuspešnim. Ne samo da me nisu oslobodili štucanja, već je ono počelo još više da mi smeta.

Za sve to vreme, negde u pozadini svesti mislio sam na Meher Babu. Znao sam da u nevolji treba izgovoriti Njegovo ime. Nakon što sam štucao nekih dvadeset minuta, počeo sam najozbiljnije da razmišljam o tome, iako u to vreme još nikako nisam bio “Babin ljubavnik”.

Razum mi je, međutim, govorio da bi bilo bespredmetno pokušavati sa tim, pošto Baba verovatno nije Bog tako da nema svrhe ponavljati Njegovo ime. S druge strane, ako On možda slučajno jeste Bog, onda nije bilo u redu gnjaviti Ga nečim tako banalnim kao što je štucanje. I tako sam i dalje raspravljao o tome sa samim sobom, a za sve to vreme i dalje štucao. Ne znam da li me je zdrav razum, ponos, poštovanje prema Bogu, ili Njegova milost nagonila da i dalje razmišljam o Njemu narednih 25 minuta pre nego što sam konačno, u očajanju, počeo da ponavljam Njegovo ime. Istog trenutka prestao sam da štucam! Bila je to zapanjujuća koincidencija.

Nekoliko godina kasnije, dobio sam još jedan napad štucanja. Ali ovoga puta sam drugačije razmišljao. Rekao sam sebi da Baba definitivno JESTE Bog, tako da je štucanje nešto što mi je On iz nekog razloga namenio. Pa ipak, mislio sam, ako se ono i suviše dugo nastavi, možda ću tiho izgovoriti Njegovo ime.

Nakon samo 25 minuta bilo mi je dosta toga i govorio sam Njegovo ime, i štucanje je opet u trenutku prestalo. A ja sam možda naučio svoju lekciju ma kakva ona bila, jer od tada nisam dobijao napade štucanja.

Tak Andres

ZA ŠTA GOD DA ME SMATRAŠ

Možda zbog toga što sam muzičar, ljudi često, kada vide moj bedž sa likom Meher Babe kažu, “Frenk Zapa”, američki rok star koji pomalo liči na Babu. To mi daje priliku da im ispričam ko je u stvari Baba. I, naravno, ponekad naiđe neko ko zna za Babu i prepozna Njegovu sliku.

Bio sam zatečen, međutim, jedne noći kada mi je prišao Al Jang, američki pisac, pogledao sliku, i razočaran, rekao: “O, ja sam mislio da je to Meher Baba, ali to je Frenk Zapa!”

Tak Andres

TAJNI MEHANIZAM

Dok sam večerao u jednom restoranu u Kembridžu, Masaču-sets., primetio sam da kelner koji me je služio nosi medaljon sa nečijom slikom oko vrata. Pitao sam ga ko je to i prvi put u životu čuo ime Meher Babe. Razgovorao sam sa tim kelnerom preko sat vremena, jer sam se zainteresovao, ali nakon što sam otišao iz restorana nisam više razmišljao o tome. Nedugo zatim, međutim, jedan moj kolega na odseku za psihologiju na Harvardu, B.F.Skiner, raščišćavao je svoju kancelariju i stavio sve “nepotrebne knjige” na jedan sto u sali za seminare blizu moje kancelarije. Među tim odbačenim knjigama nalazile su se i Besede Meher Babe. Prepoznao sam Babino ime i uzeo ih. Čitajući Besede sam se, u stvari, priklonio Babi.

Mnogo godina kasnije, na Mirtl Biču, neko ko je čuo tu priču rekao mi je da se taj kelner zove Skot Simons i da je i on u Centru. Skot mi je rekao da je u Kembridžu proveo godinu dana, ali da je smatrao da je to bilo čisto gubljenje vremena. Uverio sam ga da je što se mene ticalo, njegov boravak u Kembridžu bio sve drugo samo ne gubljenje vremena.

Jednom, dok sam u Centru prepričavao tu priču, neko mi je rekao, “Pa, ja sam taj koji je Skineru poslao Besede. Ja sam odmah odgovorio, “Poslao si ih Skineru, ali one su bile namenjene meni.“

Tako Baba izvršava svoje delo. Pokrećući natprirodne sile, On koristi najobičnije detalje iz našeg svakodnevnog života – medaljon oko nečijeg vrata, poslatu knjigu, neke odbačene knjige – da bi režirao svoju božansku dramu.

Bili Baum

JEDNA PORODICA U NJEGOVOJ BEZGRANIČNOJ LJUBAVI

Januar je na južnoj hemisferi letnji mesec, a tog petka početkom sedamdesetih bilo je naročito vruće. Dok sam se vozio kući sa posla putem dugim petnaest kilometara iz Krajstčrča, Novi Zeland, pribli-žavajući se našoj kući na brežuljku pored obale, razmišljao sam kako jedva čekam da skočim u more da se rashladim.

Kada sam stigao kući, sunce se spuštalo niz planine, ispod kojih su dve i po hiljade kilometara daleko ležale obale Australije, naše jedine veze sa ostatkom sveta. Po povratku sam, neočekivano, našao poruku od svoje žene, Marijane, u kojoj mi je napisala da je odvela devojčice (naše tri ćerke tada su imale između 5 i 9 godina) u jedno mesto udaljeno oko sto pedeset kilometara, u koje smo često odlazili.

Ta kratka poruka me je povredila, jer nisam očekivao njihov odlazak. Sećam se da smo se prethodne noći nešto “sporečkali” oko neke sitnice, kao što se to dešava u većini brakova, ali inače nisam ničim drugim mogao da objasnim ovu masovnu evakuaciju. Kada sad razmišljam o tome izgleda mi da je Baba raščistio situaciju da bi omogućio ono za šta nisam ni znao da će se dogoditi.

Kada sam pročitao tu poruku rastužio sam se. U njoj je samo pisalo da su otišle u Hamer, ali na koju adresu i koliko će ostati nisam znao. Nije čak ni spomenula kako su stigle tamo, pošto je auto bio kod mene. Sve mi je to izgledalo čudno i bio sam uznemiren.

Tako sam teška srca odlučio da ipak odem na kupanje. Nekoliko trenutaka nakon što sam došao kući, neko je pokucao na zadnja vrata. Na njima je stajala naša susetka. “O, Antoni,” rekla je, “traži te jedan šarmantni Amerikanac koji je upravo došao. On je oficir u američkoj mornarici koji radi u bazi S.A.D. na Antarktiku, na „Operaciji duboko smrzavanje“ na aerodromu u Krajstčrču. Zove se Bart Flik. On je Babin ljubavnik”, rekla je.

Takođe mi je rekla da će se moj posetilac uskoro vratiti. Odjednom sam osetio takvo oduševljenje da sam odmah nazvao Bazu američke mornarice na Antarktiku i tražio poručnika Flika. Tek što sam čuo da je on izašao i spustio slušalicu, opet se začulo kucanje na zadnjim vratima. To je bio Bart!

Ne mogu da objasnim kako i zašto, ali on mi je bio tako blizak, osećao sam se kao da ga već poznajem, pa ipak, pre toga dana nikada ga nisam video niti čuo za njega! Takve su veze u Babinoj porodici.

Bio je to početak Bartovog osmodnevnog boravka u 3 Flower Tracku, prvi od nekoliko dana koje smo proveli u razgovoru, kao stari prijatelji, razgovarajući o Babi i duhovnim pitanjima i o našem putu do Njega. To je bilo uoči njegovog povratka na Antarktik, gde je trebalo da radi još 9 meseci, čime je zaokružio godinu dana na Antarktiku.

Između ostalih dužnosti, Bart je bio i šef isplate stotinama zaposlenih u američkoj Bazi. On je takođe imao obavezu da u Novom Zelandu pribavi veliku količinu gotovog novca da isplati ljude tokom višemesečnog boravka na Antarktiku.

Izgledalo je da je to poslednja stvar za koju bi on, sa svojim ne-materijalističkim stavovima, bio zainteresovan. Nije to radio sr-cem, pa ipak, dobio je takav zadatak i to je bilo to!

Kada je došlo vreme da Bart primi nekoliko miliona dolara u kešu iz Novozelandske banke u Krajstčrču i odnese ih po ličnom zaduženju na Antarktik, desio se jedan interesantan događaj. On je unajmio automobil da pokupi sve te “zelene šuške” i parkirao ga što je mogao bliže banci, a ostatak puta prešao pešice. Kada se pojavio sa naoružanim pratiocem da taj ogroman novac odnese u auto, nije znao da kaže pratiocu gde ga je parkirao. To je bez sumnje navelo pratioca da posumnja u njega. U najmanju ruku, to je bilo vrlo neprijatno, iako je auto konačno pronađen.

Tokom ovog Bartovog boravka desilo se da se još jedan Babin ljubavnik iz Amerike, koji je bio na proputovanju kroz Novi Zeland javio i došao na dva dana. Za mene su ti dani, za koje sam očekivao da će biti pomalo sumorni bez moje porodice, bili prekrasni, puni ljubavi Voljenog Babe, a to je nešto što uglavnom ne mogu da delim sa svojom porodicom, jer njihova srca nisu posebno usmerena ka Njegovoj ljubavi.

Dok je Bart bio tu, rekao mi je da postoji nešto što bi želeo da uradi za vreme svog boravka u Krajstčrču. Čuo je da bi obavezno trebalo da poseti mesto sa prekrasnim pejzažem koje se nalazi u blizini, Hamer Springs. Bio sam zapanjen, jer to je bilo mesto u koje je Marijana otišla sa devojčicama!

Ubrzo zatim, Marijana se javila da pita kako se ja snalazim. One su se lepo provodile. Iznajmile su jednu malu kuću u Hanmeru. Bila je zapanjena kada je čula šta se kod mene dešavalo gotovo od istog onog trenutka kada sam se vratio kući i našao njenu poruku. Pošto je Bart želeo da vidi to mesto, dogovorili smo se telefonom da nas dvojica odemo tamo autom i vratimo moju porodicu u Krajstčrč. To je bilo veoma dobro smišljeno, pošto su Marijana, Ana, Karina i Gabrijela odmah zavolele Barta i on njih. To je zaista bio radostan ponovni susret i dok smo se vraćali kući svi smo bili srećni. Cela ta priča imala je srećan kraj.

Tokom Bartovih 9 meseci provedenih na ledu, još dvojica njegovih kolega prišli su Voljenom Babi, formirajući, kako se on izrazio, trougao Babinih srca. Što se tiče Barta, dopisivali smo se još dugo nakon što je konačno otišao iz Novog Zelanda. “Osećam da sam veoma blizak sa svima vama… Znam da smo zauvek sjedinjeni u Njegovog neizmernoj ljubavi… Gospod Baba je Istinska Beskonačna Ljubav u Beskonačnom Obilju. Svakog trenutka večnosti pružati Njegovu ljubav jeste najplemenitiji cilj.”

Antoni Torp