Baba se provukao kroz pukotinu

Prvi put sam čuo za Meher Babu 1971. On me je veoma privlačio, ali nešto mi je nedostajalo da Ga zaista prihvatim kao Božanskog Voljenog. Pa, ipak sam bio siguran da će to što nedostaje na kraju doći. I zaista je došlo, par godina kasnije.

Prvi put sam bio u ljubavnoj vezi sa jednom ženom leta 1974; u decembru ta veza se završila. Srce mi je bilo slomljeno, ali srećom, Baba se provukao kroz pukotinu.

Otišao sam da provedem par dana kod roditelja u Oklahoma Sitiju. Jedne noći dok sam ležao u krevetu osećao sam se čudno, telo kao da mi je zaspalo, ali mi je um bio izuzetno budan. Danima sam spontano mislio na Babu i te noći On mi se javio “iza” ili izvan uma, dovodeći me u stanje mira i velike radosti. Baba i ja razgovarali smo veći deo te noći i On je odgovorio na sva moja pitanja.

Za čudo, mogu da se setim samo jednog pitanja, iako sam siguran da je to što je On odgovorio na sva moja pitanja prouzrokovalo veliku promenu u mom odnosu i stavu prema Njemu. Pitanje koga se sećam glasilo je, “Mogu li da te smatram za Avatara?” Babin odgovor bio je, “Možeš da me smatraš za Avatara ako to želiš, ali znaj da pojam ili koncept Avatara čak i ne dotiče ono što sam stvarno ja.”

Dan Sparks

Izgubljeni medaljon, bogato nadoknađen

Amartiti jutro, 1976, za mene je bilo i slatko i bolno. Imao sam privilegiju da učestvujem u nošenju baklje iz Meherazada u Meherabad sa još šest trkača. Svake godine, od 1975, pali se baklja u Babinoj sobi u Meherazadu u 5:00 ujutro 31. januara. Zatim tu baklju trkači i sa Istoka i sa Zapada nose kao štafetu dvadeset pet kilometara do Meherabada gde se, u sedam sati, njome pali dhuni.

Nakon nošenja štafete, seo sam na Meherabad Hil da se malo opustim i razmislim o tom predivnom iskustvu. Kada sam posegnuo rukom u džep jakne da uzmem svoj medaljon sa Babinim likom koji sam skinuo sa vrata neposredno pre trčanja, otkrio sam da sam ga izgubio! U tom medaljonu bila je Babina kosa koju sam dobio od Mehere prilikom jedne ranije posete Indiji. Bila je to stvar koju sam najviše voleo i pozlilo mi je kada sam shvatio da sam je izgubio.

Očajnički sam pokušavao da se setim gde sam mogao da ga izgubim, kada sam se setio da sam ostavljao jaknu u džipu koji je vozio trkače. Međutim, pretraživanje džipa pokazalo se bezu-spešnim. Jedina preostala nada bila je povratak u Meherazad gde sam skinuo medaljon sa vrata. Vratio sam se tamo i sve pretražio, pitao poslugu i mandalije da li su ga pronašli, ali tamo nije nađen nikakav medaljon. Ovaj događaj me je rastužio i bio sam neraspoložen svo vreme moje posete.

Poslednjeg dana u Indiji, sedeo sam sa Penduom i pio čaj. On je primetio da me u poslednje vreme nešto brine i pitao me šta je to. Kada sam mu ispričao ovu priču on je predložio da zatražim od Mehere još Babine kose. Međutim, kada smo bolje razmislili, zaključili smo da bi se Mehera verovatno ražalostila kada bi saznala da sam bio tako nepažljiv da sam izgubio Babinu kosu. Osim toga, Babine kose je bilo malo i nju je trebalo davati novim hodočasnicima, a ne trapavcima poput mene koji izgube takvu dragocenost.

Neko vreme smo sedeli u tišini razmišljajući o mojoj nepažnji; tada me je Pendu sažaljivo pogledao, osmehnuo se, i polako skinuo svoj medaljon i stavio ga meni oko vrata. Ova spontana ljubaznost me je iznenadila i odmah sam pokušao da mu vratim medaljon. On me je, međutim, odlučno odbio, govoreći, “Kada se jednom da poklon, ne treba ga više vraćati.“

Kada sam ga pitao odakle mu taj medaljon, on mi je rekao da mu ga je dala tetka dr. Goher, Pilamai, za jedan od njenih rođendana 1930-tih. Bio je to mali medaljon u obliku srca sa Babinom kosom i potpisom i Pendu je taj medaljon nosio godinama. Bio sam presrećan što sam primio taj poklon darovan sa puno ljubavi, Babine ljubavi, od jednog od mandalija koji su mu bili najbliskiji.

Ali to nije kraj priče. Nekoliko meseci kasnije sreo sam Alana Vagnera u Meher Centru na Mirtl Biču. Pošto je bio upravo stigao iz Indije, pitao me je da li sam tamo izgubio jedan medaljon. Nakon što sam mu ga opisao, on je zavukao ruku u džep i izvadio moj medaljon.

“Gde si ga pronašao?” uzviknuo sam. Rekao mi je da ga je jedan sluga našao u prašini pored bunara u Meherazadu u blizini Babine sobe. Istog trenutka sam se setio da sam odšetao do bunara da se pomolim Babi baš pre nego što je u Njegovoj sobi upaljena baklja. Tada sam bio skinuo medaljon i stavio ga u jaknu. Medaljon je sigurno upravo tada ispao iz mog džepa, a ja sam bio tako uzbuđen pre početka trke da to nisam ni primetio.

Izgubio sam medaljon dok sam mislio na Babu i pripremao se da trčim u Njegovo ime. Možda mi je zbog toga Baba vratio medaljon. Ali Penduova ljubav i pažnja bile su još jedan Babin dar koga se s ljubavlju sećam do današnjeg dana.

Denis Mekabe

U Babi sam pronašla novi život

Zahvaljujući Božijoj milosti, rođena sam u obrazovanoj, kulturnoj porodici i roditelji su me voleli. Moja dva brata bili su dobri đaci i zaposlili su se u inostranstvu; jedan u Kanadi, a drugi u Sjedinjenim Državama. I ja sam takođe bila dobar đak, ali izgleda da je Bog, u svojoj milosti, želeo da odvrati moju pažnju od sretnih snova o svetovnom uspehu. Jer 1975, kada mi je bilo šesnaest godina, počela sam da patim od epilepsije.

Dva ili tri puta mesečno, dobila bih napad i tada su počinjali  grčevi. Tokom tih napada, grizla sam se za jezik i padala u nesvest tako da bih se i povredila. Osim toga, naprezanje prilikom učenja je, izgleda, ubrzavalo te napade, tako da sam bila primorana da napustim školu.

Moji roditelji su sve pokušali ne bi li me izlečili od te bolesti. Probala sam sa ajurvedskom medicinom, homeopatskim tretmanima, alopatskim dogama. Čak smo probali i sa akupunkturom, a odlazila sam i na razne hrišćanske lekovite misije. Posetila sam mnoge hramove i svetilišta pokušavajući da se oslobodim te strašne bolesti, ali sve bez uspeha.

U maju ili junu 1979. moja majka je planirala putovanje u Širdi, u Samadi (grob) Sai Babe, pošto se pričalo da su mnogi ljudi tamo izlečeni. Pre nego što smo krenuli, moj pokojni ujak koji je bio odani ljubavnik Meher Babe, ubeđivao je moju majku da me odvede u Meherabad, naročito zato što se on nalazi u blizini Širdija.

Moja majka, baka i ja smo tako krenule na put. Otišle smo u Širdi i Sakori (gde se nalazio ašram Upasni Maharadža), a moja majka je zatim predložila da poslušamo savet mog ujaka i da odemo u Meherabad. Ja nisam želela da idem tamo. Nisam verovala u Meher Babu i bilo mi je dosta odlaženja u toliko raznih samadija kada mi ni jedan od njih nije ni malo pomogao. Za mene je Meher Baba bio tek još jedan Baba i nisam videla razlog da produžavam putovanje da bih se poklonila i Njegovom Samadiju.

Međutim, majka me je nakako ubedila da odem i tako smo otišle u Meherabad. Onog trenutka kad sam ušla u Meher Babin Samadi osetila sam užasnu glavobolju i čula neke bučne i snažne vibracije, poput zavijanja električnog motora. Čim sam izašla iz Samadija i glavobolja i buka su nestale. Ušla sam ponovo u Samadi, i opet se desilo isto – čula sam istu buku i osetila istu strašnu glavobolju. I opet, čim sam izašla iz Samadija, one su potpuno nestale. Bila sam zapanjena. Odmah sam bila uverena da je Meher Baba sigurno bio veliki svetac, jer nikada ni u jednom od hramova i svetilišta koje sam posetila nisam doživela ništa slično.

Vratili smo se u Hajderabad i petnaest dana kasnije videla sam Meher Babu u snu. On je sedeo u jednoj maloj kolibi, pored prozora, i davao daršan za nekih petnaestak ljudi koji su sedeli na podu. Ja sam bila jedna od tih ljudi i videla sam kako se Meher Baba osmehuje i gleda u mene. Bila sam zadivljena Meher Babinim licem koje je bilo tako elegantno, tako sjajno, sa predivnom kosom koja Mu je padala na ramena. Baba je bio tako lep da sam se čak i u snu pitala da li sanjam ili je to stvarnost.

Upravo tada sam se iznenada probudila i obrela se u krevetu, razočarana što sam se probudila iz tako divnog sna. Od tada, počela sam da verujem da Meher Baba nije samo veliki svetac, već i moj Učitelj. I od tog dana, moje zdravlje je počelo da se popravlja, učestalost epileptičnih napada se u mnogome smanjila i ja sam osećala veliko olakšanje.

Ali bila sam još uvek mlada u Babinoj ljubavi, i uznemiravalo me je to što sam napustila školovanje. Osećala sam da bez obrazovanja neću biti u stanju da sebi obezbedim pristojan posao i da ću morati da se oslanjam na roditelje u materijalnom smislu umesto da sama zarađujem. Moji roditelji su se takođe brinuli za moju budućnost i kad god su pričali o mojoj situaciji ja sam padala u još veće očajanje. Jednoga dana, u stanju beznađa, odlučila sam da izvršim samoubistvo.

Kupila sam bočicu epilan tableta od 70 mg, koje sam po uputstvu lekara uzimala dva puta dnevno. Te noći vratila sam se našoj kući, i sedeći u mraku, progutala 49 od 50 tableta koje su se nalazile u bočici. Popila sam ih jednu po jednu sa vodom, ponavljajući Meher Babino ime sa svakom pilulom. Poslednju tabletu sam ostavila u bočici tako da bi moji roditelji znali kako sam umrla. Zatim sam otišla u svoju sobu i zaspala, srećna što ću uskoro biti mrtva.

Obično sam ustajala pre šest svakog jutra, tako da je posle 7 ujutro, videvši da sam još u krevetu, moj otac došao da vidi šta se dešava. Pokušao je da me probudi, ali je otkrio da sam u nesvesti. Hitno su me prebacili u bolnicu, ali sam dva dana ostala u komi i lekari se nisu mnogo nadali mom oporavku.

Trećeg dana, dok sam još bila u komi, sanjala sam čudesan san. Išla sam sama ulicom, a sa desne strane te ulice nalazio se jarak. Iza jarka bilo je groblje. Dok sam tako išla, odjednom sam videla čopor velikih crnih bivola sa ogromnim rogovima kako jure ka meni.

Meher Baba je terao bivole prema meni velikim štapom koji je držao u ruci.

Strahujućil da će me bivoli pregaziti, skočila sam u levu stranu i upala u jarak. U istom trenutku, ja sam vrisnula i skočila sa bolničkog kreveta, napravivši nagli pokret rukom tako da sam povukla flašu sa glukozom (jednu od preko šesnaest koje sam dobila za to vreme) i ona je pala na zemlju i razbila se. Istovremeno, ja sam se probudila i došla svesti. Osetila sam, sa dubokim uverenjem, da mi je Baba spasio život.

Ubrzo zatim moje stanje se dovoljno poboljšalo da sam mogla da napustim bolnicu. Nekoliko meseci kasnije, januara 1980, otišla sam u Meherabad na jedanaesti Amartiti Avatara Meher Babe. Za vreme moje prve posete Meherabadu, otišla sam samo u Samadii i nisam uopšte posetila donji Meherabad. Stoga sam bila veoma iznenađena kada sam otkrila da se u Rahuri Kolibi nalazi ona ista mala soba koju sam videla u svom prvom snu o Babi, i u kojoj mi je On dao daršan!

Uverila sam se da je Baba ono što tvrdi da jeste – Avatar. Svo beznađe i očaj koje sam osećala u ranijem životu zamenili su zadovoljstvo i optimizam. Iako nisam išla u školu pet godina, počela sam da učim sama i u decembru 1981. izašla sam na diplomske ispite i sve ih odjednom položila sa velikim uspehom. To mi je omogućila Babina milost. Baba mi je bukvalno dao novi život, i u svetovnom i u duhovnom smislu te reči. Avatar Meher Baba Ki Jai!

Ananta Sajana Redi

Ikona u Babinoj sobi

Prvi put sam čula za Meher Babu 1972. dok sam sa prijateljicom putovala kroz Iran. Slučajno smo srele dvoje Babinih ljubavnika, i, pošto smo svi bili na putu u Indiju, proveli smo deset dana zajedno. U to vreme Baba me nije zanimao, ali mi se ovaj par svideo i bila sam impresionirana njihovom očiglednom ljubavlju.

Kada smo stigli u Indiju 1973, otišli smo na različite strane, oni u Meherabad, a mi u Delhi, ali nešto kasnije moja prijateljica i ja našle smo se u Aurangabadu i odlučile da posetimo Meherabad da bismo videle šta je to navelo te ljude da odu u “non-ašram” jednog mrtvog čoveka koji 44 godine nije govorio.

Došli smo kao turisti i interesovalo nas je da vidimo sve što je moglo da se vidi. Kada smo čule da će žene mandali (učenice) Meher Babe doći da posete Samadi za dan-dva, odlučile smo da ostanemo do tada, tako da ništa ne propustimo, pre nego što nastavimo naše putovanje.

Nisam imala pojma ko su žene mandaliji ali sam ušla sa njima u Samadi da vidim šta se dešava. Ni sama ne znam zašto, ali nisam mogla da odvojim pogled sa jedne od tih žena. Nije to bilo samo zbog toga što je ona bila izuzetno lepa; u njoj je bilo još nešto što me je privuklo. To je bila njena duboka ljubav prema Meher Babi koja je zračila iz njenog lica. Ona me je pogodila kao udar elekrične struje, od glave do pete. Odjednom sam počela nezadrživo da plačem.

Nakon te kratke, pa ipak bezvremene posete Samadiju, više nikad nisam posumnjala da je Meher Baba Avatar ovog doba. Kasnije sam otkrila da je ta žena Mehera, čija je ljubav prema Njemu, kako je Baba jednom rekao, bila najčistija i najdublja na svetu.

Nekoliko dana kasnije, pisala sam svom dečku u Francuskoj i rekla mu da odmah treba da dođe u Indiju. Od je odmah stigao avionom, odmah prihvatio Babu, i mi smo, u Samadiju Voljenog Babe, razmenili svoje “bračne zavete”, i venčali se ubrzo zatim marta 1973.

U našem braku bilo je izvesnih problema i nakon pet i po godina osetili smo da bi trebalo da se na našu sedmu godišnjicu – budući da sam ja smatrala da broj sedam ima posebno duhovno značenje– vratimo u Samadi i, na neki način, obnovimo svoj odonos u Njegovoj ljubavi.

U to vreme živeli smo u Grčkoj, zemlji u kojoj 95% stanovnika pripada Grčkoj pravoslavnoj crkvi. U toj konfesiji Hrišćanstva, sveci su veoma važni. Tamo se izrađuju mnoge ikone, ne samo ikone sa likom Hrista, već i mnogih svetaca. Gotovo svaka kuća ima bar po jednu takvu ikonu i u njenoj blizini se obično nalazi mesto na kojem se pali zavetna sveća ili kandilo. Smatrala sam da mi treba da napravimo Babinu ikonu i da je odnesemo u Indiju.

U vreme kada se približila sedma godišnjica našeg braka, više nismo živeli u Grčkoj, već na Kipru. Iako su i tamo ljudi uglavnom pravoslavci, oni ne drže ikone u kućama. Ikone se uglavnom nalaze u crkvama i manastirima i zbog toga su umetnici koji slikaju ikone retki. Ako smo hteli da odnesemo Babinu ikonu u Indiju, morali smo prvo pronaći slikara koji slika ikone.

Jednog januarskog dana 1980, bili smo u poseti kod nekih prijatelja kada sam primetila da imaju ikonu na zidu. Pitala sam ih da li poznaju nekog slikara koji slika ikone i njihov rođak koji je bio u gostima rekao je, “Da, moj ujak u Limasolu slika ikone. Odvešću vas kod njega ako želite.” Pošto je Limasol bio samo sat i po vožnje udaljen od Nikozije gde smo mi živeli, to je izgledalo idealno, i nisam se potrudila da se odmah dogovorimo. Nisam shvatila da se rođak mog prijatelja tek bio doselio u Nikoziju i da niko ne zna njegovu adresu.

Vreme je prolazilo veoma brzo i ostalo je samo četiri nedelje do našeg putovanja u Indiju, a ja nisam imala pojma kako ću doći do ikone. Brinula sam se zbog toga i jednoga dana dok sam se biciklom vozila kroz grad, videla sam kako na uglu ulice stoji odgovor na moje probleme – glavom rođak mog prijatelja. Ne samo da je bio tu, nego mi je i rekao, “Sutra idem u Limasol. Pođite sa mnom kod mog ujaka.“

To mi je zvučalo tako povoljno da sam bila sigurna da će od tada sve ići glatko. Zamislite moje razočaranje kada sam ušla u studio njegovog ujaka i otkrila da taj čovek nema ni malo ni smisla ni talenta! Njegovi portreti poznatih ljudi bili su neprepoznatljivi; njegove mrtve prirode izgledale su neprirodno mrtve; a ikone su bile mlake i neupečatljive. Šta sam mogla da radim? Razmišljala sam o tome da odustanem od te ideje čak i po cenu da dovedem rođaka svog prijatelja i njegovog ujaka u neprijatnu situaciju.

Ali znala sam da će se Baba, ako želi tu ikonu, pobrinuti za sve. Zato sam u sebi rekla, “Sada je sve u tvojim rukama, Baba”, i odlučila da pređem na glavni problem. Ikone ne mogu da predstavljaju bilo koga. One moraju da predstavljaju Isusa, Mariju, ili nekog od svetaca koje priznaje grčka pravoslavna crkva. Naslikati ikonu sa ma kojim drugim likom je jeres i bilo je sasvim moguće da će slikar odbiti da naslika takvu ikonu.

Pa ipak, hrabro sam izvadila šest Babinih fotografija i pokazala ih slikaru. “Ko je On?” pitao je. “Jedan svetac”, rekla sam nemarno, svesna da hodam po tankom ledu. “O, da”, složio se slikar nakon što je dobro pogledao fotografije, “Vidim da je to veoma dobar čovek!” I ne samo da je pristao da naslika ikonu u roku od tri nedelje, koliko je još ostalo do našeg polaska, već se takođe složio da naslika čisto zlatnu pozadinu, da stavi oreol iznad Babine glave i napravi posebne spiralne ukrase koje nikada nisam videla ni na jednoj drugoj ikoni.

Tri nedelje kasnije rođak našeg prijatelja doneo je završenu ikonu u našu kuću i bili smo zadivljeni njenom lepotom i snagom – njenom životnošću – načinom na koji su oči gledale pravo u oči posmatrača. Sećajući se drugih ikona istog slikara, znala sam da je sam Baba sigurno upravljao četkicom.

Nikada više nisam videla tog slikara. Znala sam da bi voleo da sazna nešto više o tom “svecu”, ali ga je pristojnost sprečavala da nešto više pita. Spomenuo je, međutim, kako je impresioniran gestom kojim je Baba označavao “savršenstvo” – spajanjem palca i kažiprsta koji oblikuju krug – jer mnoge ikone prikazuju Isusa sa tim gestom, kao znak blagoslova.

Verni svom planu, moj muž i ja smo nedelju dana kasnije otišli u Babin Samadi, i zavetovali se na ljubav jedno drugome i Njemu. Kada smo kasnije posetili Meherazad, poklonili smo ikonu Meheri. Ikona joj se mnogo dopala i spontano je reagovala, “To je Baba kao Isus Hrist!” To me je iznenadilo, ali tada sam shvatila da je slikareva ljubav prema Isusu došla do izražaja u njegovom portretu Meher Babe. Mehera je odlužila da stavi ikonu na zid Babine sobe u Meherazadu.

Često razmišljam o tom slikaru i o tome kako je blagosloven što je sa tako dubokom pažnjom posmatrao lice Boga tri nedelje. Sigurna sam da zna da je ikona koju je naslikao za nas njegovo najbolje delo. Njegovo remek delo sada se nalazi na pravom mestu, u sobi voljenog Babe – Tvorca svih remek-dela.

Dona Bajet