Bog kao čovek je umro ali čovek kao Bog žive večno

Vratio sam se u Australiju pošto sam deset godina živeo sa Bogom, i donosim vam najčudnije vesti; Bog je umro, a najviše je živ. Bio sam prisutan kada je umro. Bio sam jedan od učenika koji su njegovo telo odneli u grobnicu koju je pre trideset godina pripremio, i položio ga tamo u otvorenu kriptu, u koju su sedam dana hiljade njegovih ljubavnika dolazile da poslednji put vide njegov voljeni lik.

… Upravo je tu pre četrdeset i šest godina Bog, postavši Čovek, i znajući da je Bog, otpočeo svoj rad za čovečanstvo, izgradivši školu za dečake koje je lično služio, i bolnicu i utočište za siromahe i lutajuće tragaoce za Bogom. Pošto su poslužile svojoj svrsi, ove zgrade su odavno uklonjene. Bog ništa ne gradi da traje. To je prepušteno čoveku koji, kao smrtan, traži besmrtnost u trajnosti kamena; ili, voleći ono što je prolazno, nastoji da mu očuva formu u trajnoj umetnosti.

… Popodne sedmog dana, kripta je zatvorena uz glasne usklike “Avatar Meher Baba ki đai”, ili, “Pobeda Meher Babi voljenom Bogo-čoveku.” Bog kao Čovek je umro i pokopan je, ali Čovek kao Bog živi večno. Voljeni je pobedio – on koji umire i rađa se u svakom trenutku našeg života.

Frensis Brabazon

* Iz govora Frensisa Brabazona u Avatarevom Boravištu u Australiji, juna 1969.