Bog kao beskonačna ljubav



Suština Boga je Ljubav

Oni koji pokušaju da razumeju Boga jedino intelektom, dolaze do nekog hladnog i suvog koncepta koji promašuje samu suštinu prirode Boga. Tačno je da je Bog beskonačno Znanje, beskonačno Postojanje, beskonačna Moć i beskonačno Blaženstvo; ali suština Boga se ne može razumeti sve dok se On ne spozna i kao beskonačna Ljubav. U Onostranom stanju Boga, iz kojega je nastao čitav univerzum i sa kojim se on na kraju stapa, Bog je večno beskonačna Ljubav. Samo kada se na božansku ljubav gleda kroz ograničeni kontekst oblika (koji se pojavljuju u periodu između pojave iluzornog univerzuma dualnosti i njegovog nestajanja) čini se daje njena beskonačnost umanjena.

Faze manifestacije ljubavi

Kada Božanska ljubav doživljava sebe u manifestovanim oblicima i kroz manifestovane oblike univerzuma, ona prolazi kroz sledeće faze: (1) doživljava sebe kao izuzetno ograničenu; (2) doživljava da postaje sve manje i manje ograničena i postaje sve više i više nalik beskonačnoj ljubavi; i (3) doživljava sebe onakvu kakva ona doista i jeste – beskonačna suština i postojanje. Doživljaj ograničenosti ljubavi nastaje usled neznanja kojeg su uzrokovale sanskare, a one su uzgredni produkti evolucije svesti. Dok je procesu kroz koji ljubav postaje beskonačna svojstveno oslobađanje od ovih ograničavajućih sanskara.

Ljubav kao požuda

Pošto ljubav, kao neispoljena suština univerzuma, prođe kroz rane, gotovo nesvesne stupnjeve različitih carstava, ona se u životinjskom carstvu, ispolji u obliku požude. Njeno ispoljenje na početnim stadijumima ljudske svesti takođe je u obliku požude. Požuda je najograničeniji oblik ljubavi u ljudskoj svesti. Uprkos evidentnoj činjenici da požuda ima veze sa drugim osobama, ona nije ništa drugo do nerazblažena sebičnost, jer sve objekte za koje se čovek požudno vezuje, on želi sa stanovišta zadovoljenja ograničenog i zasebnog ˝ja˝. U isto vreme, ona jeste jedan oblik ljubavi jer se kroz nju izražava vrsta naklonosti prema drugima, mada je ova naklonost u potpunosti izopačena zahvaljujući gustoj magli neznanja koja obavija istinsko Jastvo.

Ljubav u gruboj sferi

Kada se ljudska svest potpuno uplete u dualnost grube sfere postojanja, ljubav ne može da se ispolji drugačije nego kao neka vrsta požude. Neko voli začin kari jer mu odgovara njegov ukus. Nema tu nikakvih uzvišenih pobuda, pa se to onda može smatrati jednim oblikom žudnje. Posredi je samo žudnja za čulnim doživljajem ukusa. Um takođe žudi za telesnim senzacijama vida, mirisa, zvuka i dodira; i on hrani uski život ega kroz uzbuđenje koje potiče od ovih senzacija. Svaki tip žudnje je upletenost u grube oblike i nema veze sa duhom. Radi se samo o jednom izrazu vezanosti za čulne objekte.

Pošto pored svih načina ispoljavanja žudnji srce ostaje nezadovoljeno i nedovoljno izraženo, u njemu se stvara neprekidni vakuum koji čoveka dovodi u stanje neispunjenosti i patnje. Ljubav koja se ispoljava kao neublažena, stopostotna požuda, do krajnosti je ograničena jer se bespomoćno koprca u zamci nezaustavljive žudnje. Kada se srce nađe u vlasti požude, duh kao da je u stanju opčinjenosti ili totalne ukočenosti. Uspešnost njegovog funkcionisanja je znatno smanjena i on biva izopačen delovanjem ograničavajućeg neznanja. Njegovim višim potencijalima nije dozvoljeno da se ispolje i ispune, a ovakvo kočenje i potiskivanje duhovnog života vodi u stanje potpune vezanosti.

Kroz požudu se Beskonačnost potvrđuje na posredan način

Požuda je najograničeniji oblik ljubavi koji deluje pod vlašću neznanja. Nedvosmisleni pečat nezadovoljstva što požuda neumitno ostavlja za sobom jeste znak da se radi o jednom nepotpunom i neadekvatnom izrazu nečeg dubljeg, ogromnog i neograničenog. Kroz višestruke patnje bez kraja i konca, koje proističu iz neutoljene požude i neprestane frustracije što ona sa sobom nosi, duh stalno u sebi prepoznaje glasove protesta protiv krajnje površnosti jednog života kojim isključivo vlada požuda. Zbog toga glas večne Božije ljubavi, kojeg nije moguće utišati, posredno zahteva svoje pravo na sopstvenu, još neispoljenu, ali zbog toga ne i umanjenu stvarnost.

Stadijumi ljubavi

Čak i u najnižem požudnom životu grube sfere, Bog doživljava Sebe kao ljubavnika; ali kao ljubavnika koji je zatečen u potpunom neznanju u vezi svoje prave prirode, ili prirode Boga, Voljenog. Ovo je stanje ljubavnika koji je grubo odvojen od božanskog Voljenog jednom neprozirnom zavesom dualnosti. Pored svega, ovo je početak jednog dugačkog procesa u kome će se ljubavnik probiti kroz zavesu neznanja i doći do istine da je neograničena i nesputana Ljubav. Ali da bi bio iniciran u beskonačnu ljubav on mora da prođe kroz dva preostala stadijuma koje karakterišu suptilna i mentalna sfera.

Ljubav u suptilnoj sferi

Ljubavnik u suptilnoj sferi nije oslobođen žudnji, ali žudnje koje doživljava nisu nerazblažene kao što je slučaj sa grubom sferom. Intenzitet žudnje u suptilnoj sferi je prepolovljen u odnosu na grubu sferu. Pored toga, ne postoji nikakvo grubo ispoljavanje žudnje kao u gruboj sferi. Ljubavnik je u gruboj sferi neraskidivo vezan za grube stvari, pa se stoga žudnja izražava na jedan grub način. Međutim, ljubavnik se u suptilnoj sferi oslobodio svoje vezanosti za grube stvari; zato se, u ovom slučaju, žudnja ne izražava u svom grubom obliku. Ova žudnja ima svoje suptilne načine izražavanja, ali se ne ispoljava u grubom obliku. Staviše, pošto se otprilike polovina prvobitne žudnje grube sfere sublimirala u suptilnoj sferi, ljubavnik u suptilnoj sferi ljubav doživljava ne kao nerazblaženu požudu, već u jednom višem obliku – kao čežnju da se ujedini sa Voljenim.

Ljubav kao čežnja

U gruboj sferi se tako ljubav ispoljava kao požuda, a u suptilnoj kao čežnja. Požuda je žudnja za čulnim doživljajima i kao takva je vođena potpuno sebičnim motivima. Ona se krajnje nemarno odnosi prema blagostanju svetovnog voljenog. Čežnja je manje sebična, i premda je na neki način posesivna, ona se ispoljava kroz saznanje da objekat ljubavi poseduje beskonačnu vrednost i značaj. Čežnja je manje ograničen oblik ljubavi od požude. Kroz čežnju zavesa dualnosti postaje sve reda i prozirnija, pošto ljubavnik, žudeći za prisustvom Voljenog, sada svesno nastoji da prevaziđe dualnost između sebe i Njega. U požudi je naglasak isključivo na ograničenom sopstvu, a svetovni voljeni je u drugom planu u odnosu na grube potrebe ljubavnika. U čežnji su sopstvo i božanski Voljeni podjednako naglašeni; a ljubavnik spoznaje da on postoji radi Voljenog, upravo kao što i Voljeni postoji radi njega.

Ljubav u mentalnoj sferi

Ljubavnik u mentalnoj sferi uzvišenije i slobodnije izražava ljubav. U tom slučaju, mada požuda nije sasvim nestala, ona je sada u velikoj meri sublimirana. Ostala je otprilike jedna četvrtina izvorne požude iz grube sfere, ali je ona ostala u latentnom obliku i ne ispoljava se. U mentalnoj sferi, požuda se ne ispoljava čak ni na suptilan način.  Ljubavnik je u mentalnoj sferi posve odvojen od suptilnih stvari; i oslobođen od posesivne čežnje za objektom ljubavi, koja je karakteristična za ljubavnika u suptilnoj sferi.

Ljubav kao potpuno prepuštanje

U mentalnoj sferi ljubav se izražava kao potpuno prepuštanje volji Boga, koji je Voljeni. Sve sebične želje, uključujući i čežnju za prisustvom Voljenog, prestale su, pošto je sada naglasak isključivo na volji Voljenog i dragocenosti Njegovog postojanja, te na želji da se bude jedno sa Njim. Sebičnost je sasvim izbrisana, pa se čista ljubav sada još snažnije izliva. Međutim, čak i u mentalnoj sferi ljubav još uvek nije postala beskonačna, i još postoji tanka zavesa dualnosti koja ljubavnika razdvaja od Voljenog. Ljubav više nije okovana sebičnošču; ali još nije postala beskonačna jer se doživljava kroz medij ograničenog uma – upravo kao što se u nižim sferama ona doživljava kroz medij nižih tela.

Božanska ljubav je beskonačna

Ljubav postaje svesno beskrajna i neograničena kako u postojanju tako i u ispoljavanju onda kada se iskorači izvan područja individualnog uma. Ovakva ljubav se sa pravom naziva božanskom, jer je svojstvena stanju Boga u kome je svaka podvojenost jednom za svagda prevaziđena. U božanskoj ljubavi, požuda je sasvim iščezla. Ona ne postoji čak ni u prikrivenom obliku. Božanska ljubav je neograničena u svojoj esenciji i svom izrazu jer je duša doživljava kroz samu Dušu. U grubim, suptilnim i mentalnim sferama, ljubavnik je svestan svoje odvojenosti od Boga, tj.  Voljenog; ali prevazišavši sve ove sfere, ljubavnik postaje svestan svog jedinstva sa Voljenim. Ljubavnik se stapa sa bićem Voljenog i zna da je jedno sa Voljenim. Božanska ljubav je sasvim oslobođena robovanja željama ili ograničenom sopstvu. U ovom stanju Beskonačnosti biće ljubavnika nije odvojeno od Voljenog; on je postao Sam Voljeni.

Božanska romansa

Tako imamo da Bog, kao beskonačna Ljubav, prvo ograničava Sebe u stvorenim oblicima i zatim se, kroz različite stupnjeve kreacije, ponovo vraća Svojoj beskonačnosti. Svi stadijumi Božanskog iskustva koji se začinju sa tim da je on ograničeni ljubavnik, kulminiraju u Njegovom iskustvu da je jedini Voljeni. Putovanje duše je jedna uzbudljiva božanska romansa u kojoj ljubavnik – koji je na početku svestan jedino praznine, frustracije, površnosti i pritiska lanaca koji ga okivaju – postepeno postiže jedan sve puniji i slobodniji izraz ljubavi. Na kraju ljubavnik nestaje i stapa se sa božanskim Voljenim da bi spoznao jedinstvo ljubavnika i Voljenog u najvišoj i večnoj činjenici daje Bog beskonačna Ljubav.