Ja sam i tamo

1963, dok sam stanovao u u Puni, vršio sam službu Istraživača u Plemenskom Odeljenju u Vladi. Jednoga dana primio sam obaveštenje da sam unapređen i imenovan za Projektanskog Oficira u Šahadi u oblasti Dulia. To je bilo odlično radno mesto, ekvivalentno Zameniku Upravnika te oblasti.

Prvo moje osećanje, nakon što sam se obradovao unapređenju, bilo je, “Zašto da odem tamo?” Mislio sam da će tamo biti samo polugoli domoroci sa lukovima i strelama, i, što je još važnije, nisam želeo da budem daleko od Meher Babe koji je svake godine provodio po tri meseca u Puni. Dok sam živeo u Puni, imao sam mnogo mogućnosti da viđam i posećujem Babu i nisam želeo da se toga odreknem. Zato sam odlučio da ne idem.

Ubrzo zatim otišao sam kod Babe u Guru Prasad i ispričao mu o svom unapređenju. Pre nego što sam uspeo da kažem Babi da ne želim da idem, On se okrenuo nekim zapadnjacima koji su bili prisutni i rekao im sa osmehom, “Pogledajte ovog mladića! Postao je oficir. Sada će otići u Duliu među domoroce.” Tada sam rekao Babi, “Ali ja ne želim da idem tamo.” “Zbog čega?” pitao je Baba. “Zato što ću biti daleko od tebe”, odgovorio sam. Baba me je pogledao i pokazao gestom, “Ja sam i tamo!” To je dva puta ponovio.

I tako sam otišao. Mislio sam da je to džungla, ali zapravo, tamo je bilo sasvim lepo i bio sam prijatno iznenađen. Nakon što sam tamo proveo tri nedelje, otišao sam džipom u selo da posetim svog pretpostavljenog. Kada sam stigao kod njega kući, na svoje ogromno iznenađenje video sam tamo veliku Babinu fotografiju! Tamo je bilo nekoliko žena. Pitao sam ih ko je čovek na slici. Odgovorile su mi na Guđarati jeziku, “On je naš Bog. On je Meher Baba.“

Jedna od gospođa me je slučajno videla i ranije i prokomentarisala da dolazim iz Ahmednagara i da sam sigurno Babin ljubavnik. Zatim smo dugo i radosno razgovarali o našem voljenom Meher Babi. Tada sam se setio da mi je Baba rekao u Guru Prasadu, “Ja sam i tamo!” Kada sam zapitao da li seljaci znaju za Babu, odgovorili su mi, “O, da. On je naš Bog, svi seljaci znaju za Njega!” Zaista, On je svugde!

L.B. Tade

PROČIŠĆENJE PUTEM LJUBAVI

Jednoga dana u leto 1965. posetila sam Voljenog Babu u Guru Prasadu u Puni. On je sedeo u sobi sa mandalijima, sa grupom ljubavnika u intimnoj i toploj atmosferi. Uživala sam u toplini i ljubavi kojom je zračilo prisustvo Voljenog, i srce mi je bilo puno radosti.

Neko je postavio jedno pitanje i Baba je upravo davao izvesna objašnjenja, kada su odjednom, kao grom iz vedra neba, počele da me opsedaju neke misli. I to kakve misli! Misli za koje sam mislila da mi nikada ne mogu pasti na pamet! Koliko god sam se trudila da ih odagnam, one su se neprestano vraćale svom snagom.

“Šta ako me Baba zapita,” pomislila sam, “na šta misliš?” On to često čini i natčovečanskim naporom pokušavala sam da rasteram svoje misli, ali bez uspeha. Počeo je da me obliva znoj i pokušavala sam da se šćućurim da me Baba ne bi primetio i postavio mi neizbežno pitanje: “Na šta misliš?” Htela sam da izađem iz sobe, ali nije bilo načina da neprimetno ustanem i odem.

Tako sam sedela tamo, vrpoljeći se i preznojavajući kada sam odjednom čula kako se Eruč obraća grupi sledećim rečima, “Baba kaže, „Kada se nalazite u mom prisustvu mogu vam se javljati svakakve misli. Ne brinite. To je talog vaših bivših sanskara koje ja izvlačim iz vas. Samo se skoncentrišite na mene. Ja sam Okean božanske ljubavi. Utopite se u mom Okeanu; taj Okean će apsorbovati sav taj talog i vi ćete iz njega izaći pročišćeni.“

Kada je značenje ovih reči doprlo do moje svesti, počela sam od sveg srca da se koncentrišem na Voljenog i da mislim samo o Njemu. Osetila sam da se postepeno opuštam i da tenzija u meni opada. Odjednom sam shvatila da su misli potpuno nestale, baš kao da ih je neko počistio metlom.

Ponovo sam uživala u ljubavi i toplini koja je zračila iz prisustva Voljenog i radost mi je ispunila srce.

Roda Dubaš

AUTO STOPOM DO BOGA

Nakon dva i po meseca putovanja auto-stopom od Londona do Indije, primio sam po prvi put od Voljenog Babe daršan u Mandali Holu u Meherazadu 16. novembra 1965. Kasnije istog popodneva, Mani je došla kod mene i rekla da Baba želi da zna kojim sam putem putovao kroz Indiju. Na mapama koje sam nosio sa sobom iscrtao sam jednu crnu liniju kroz sve zemlje kroz koje sam prošao i dao ih njoj.

Nešto kasnije, ona se vratila u muški deo i dala mi još uvek vlažnu maramicu kojom je Baba rashladio lice, i rekao joj da je da meni. Rekla je da je raširila mape po podu da ih Baba i žene pogledaju, i povukla prstom liniju koja je predstavljala moj put. Baba joj je tada gestom saopštio da mi kaže, “Išao sam s tobom celim putem.“

Lepo je znati da je Baba bio uz mene za svo vreme mog spoljašnjeg putovanja ka Njemu, iako ja to tada nisam svesno znao. On nas uverava da je On, čak i kada mi nismo svesni Njegovog Prisustva, uvek uz nas.

Robert Drajfus

POKLON IZ KEČIKENA

Kao telegrafista imao sam priliku da brodom oplovim čitav svet. Ponekada bi neki kapetan dozvolio nekom od službenika da na put povede i svoju porodicu. Tako smo 1967, moja žena Rošan i naše dve ćerke krenuli brodom iz Kalifornije do Aljaske i nazad.

Nakon što smo isplovili iz San Dijega, prvi grad do kojeg smo došli na Aljasci bio je Kečiken. Iako je bilo planirano da se brod tamo zadrži pet ili šest dana, odlučili smo da ostanemo na brodu, pošto se Kečiken u to vreme sastojao samo od jedne glavne ulice, fabrike pulpe, a nekoliko milja daleko odatle nalazila se njegova jedina turistička “atrakcija”.

Na brodu su kapetanova kabina i kabina telegrafiste smeštene na istom nivou. Nakon što smo stigli, naš službenik iz te oblasti, nakon što je posetio kapetana, došao je kod mene. Pošto smo bili prijatelji, nakon što je čuo da je i moja porodica sa mnom, ponudio nam je da nas poveze svojim autom i da nam pokaže grad. Provezli smo se glavnom i jedinom ulicom, i zaustavili se kod robne kuće.

Između ostalog, tu sam kupio kutiju sa dvadeset i četiri čokoladice bez šećera namenjene dijabetičarima. Planirao sam da poklonim te čokolade Meher Babi, koji je, kako sam “nezvanično” saznao, u to vreme imao problema sa šećerom, iako svoju nameru, naravno, nisam nikome rekao. Prodavačica, koja je, kako se ispostavilo, bila vlasnikova supruga, bila je veoma ljubazna. Sabirajući pazar na kasi, stupila je sa nama u razgovor, raspitujući se odakle smo došli, šta radimo u Kečikenu i tako dalje. Kada je došla do čokolade, spontano je rekla da će nam ih pokloniti!

Bio sam, razume se, iznenađen ovom neočekivanom velikodušnošću. Međutim, ova žena, koja se zvala Grejs Vilks, insistirala je na poklonu. Zatim nas je pozvala kod sebe u goste, i tokom narednih nekoliko dana, ona i moja žena su se zbližile. Pomislio sam, pošto su čokolade bile namenjene Babi i pošto ih je ona dala na poklon, da bi trebalo da zna za koga sam ih kupio i tako sam ispričao njoj i njenom mužu ko je Baba.

Pre nego što smo otišli, g.đa Vilks nas je pozvala na večeru. Dao sam joj jedan primerak Babine knjige Bog govori kao poklon za rastanak, i zatim smo se oprostili.

Dva meseca kasnije, dobio sam pismo od g-dina Vilksa, koji je pročitao Bog govori i bio je veoma impresioniran tom knjigom. Zapravo, iako nisu sigurni u Babinu tvrdnju da je Bog, želeli su da odu i Indiju i tražili su obaveštenja o putovanju, itd. Odmah sam im odgovorio na pismo i preporučio plan puta, pozivajući ih u posetu. Pa ipak, oni se više nikada nisu javili.

Nakon povratka u Indiju, kada sam nekoliko dana kasnije posetio Babu u Meherazadu, ispričao sam mu taj događaj. Doneo sam razne poklone Babi i mandalijima, kao i one čokolade. Baba je probao čokoladu i čudio se zašto sam Mu kupio čokoladu za dijabetičare.

Nekoliko dana kasnije, dobio sam pismo od Eruča iz Bindra Hausa. Baba je želeo da zna ko mi je rekao da On pati od šećerne bolesti! Takođe je spomenuo da je Baba poslao ostatak čokolada njegovoj majci. Tako su, na kraju krajeva, čokolade ipak ispale gorke! Smatram, međutim, da je gospođa Vilks srećna što je uspostavila indirektni kontakt sa Babom kome je, i ne znajući, poslala poklon.

Sem Kerevala

“ON JE SVAČIJI TATA”

Ova priča se odigrala u leto 1970. U to vreme već sam nekoliko godina bio posvećen Babi i živeo sam u Sijetlu, Vašington. Tu sam poznavao jednu ženu po imenu Džun koja je imala malog sina, Arona, kojem je bilo oko tri godine. Džun se nedavno razvela i sada je radila puno radno vreme da bi mogla da izdržava Arona i sebe. Kako se često dešava u rasturenim porodicama, deca prolaze kroz emocionalnu krizu, a tako je bilo i sa Aronom. Kada je  izgubio oca, postao je hiperaktivan i ponekad bi očajnički tražio da mu se posvetii pažnja.

Osim toga, pošto se njegova majka tek nedavno preselila, i Aron još uvek nije imao prijatelja među decom njegovog uzrasta, kada sam dolazio u posetu, spontano sam postao njegov drug u igri! Igrali smo zajedno, satima, sve vrste igara. Njegova želja za igrom bila je gotovo neiscrpna, ali uglavnom sam nekako uspevao da držim korak sa njim. A to je njegovoj majci s vremena na vreme pružalo toliko neophodan odmor.

Jednog dana bio sam ozbiljno povredio nogu, i čak i nakon nekoliko nedelja i dalje sam osećao bol koji se čak i pogoršao. Jednog jutra došao sam kod njih. Aron je upravo bio ustao i bio je spreman za igru. Pošto mi je kretanje prouzrokovalo bol, sedeo sam u fotelji i pokušavao da izmislim igre koje bi od njega zahtevale da se kreće. Tek što bismo završili jednu igru, on je bio spreman za sledeću.

Nakon nekoliko sati, nisam više imao snage! Pokušavao sam da ga nagovorim da se sam igra neko vreme, ali on se stalno držao uz mene. Pored mene je bila jedna Babina fotografija koju uvek nosim sa sobom, i u trenutku očajanja (samo zbog toga što više nisam znao šta da radim) odlučio sam da mu pokažem Babinu fotografiju – misleći da će ga ona možda smiriti! Nikada mu ranije nisam pominjao Babu i, koliko sam znao, on nikada ranije nije video Njegovu fotografiju.

Uzeo sam fotografiju sa stola, pokazao mu je, i spontano rekao, “Ko je ovo, Arone?” On je pogledao u fotografiju, a zatim u mene, i u njegovom pogledu video sam prekor što mu postavljam tako glupo pitanje. Zatim je odmah rekao, autoritativnim glasom, “On je svačiji tata!” Bio sam potpuno zapanjen. Takav odgovor nisam uopšte očekivao. Nema ni potrebe da kažem da je ostatak dana sa Aronom prošao bez problema!

Sledećeg dana, samo da bih video njegovu reakciju, pokazao sam Aronu drugu Babinu fotografiju iz mnogo ranijeg perioda kada je izgledao sasvim drugačije ali Aron me je ponovo prekorno pogledao i rekao, “Rekao sam ti! On je svačiji tata!” Kako je dirljiv taj Babin gest! Iako njegov otac više nije bio sa njim, dečak je znao da nije izgubio svog “pravog tatu”!

Džef Volverton

TRAGANJE ZA GOSPODOM

Rođen sam i odrastao u jednoj Jevrejskoj porodici u Njujorku. Nismo bili religiozni niti naklonjeni duhovnosti. Ali kada mi je bilo dvanaest godina počeo sam da čitam literaturu iz oblasti filozofije, psihologije i religije, a posebno me je privlačio Zen, Taoizam i Vedanta. Kada mi je bilo petnaest godina bio sam tajno iniciran u Transcendentalnu Meditaciju. To je bilo 1968. i moji roditelji su se brinuli gde će me to odvesti. I zaista, počeo sam da se identifikujem sa hipi kulturom koja je u to vreme bila u punom jeku. Takođe sam se interesovao i za politiku kao sredstvo totalne promene, osnovu buduće humanosti zasnovane na ljubavi, harmoniji i saradnji.

Tokom leta 1970, kao student na koledžu, putovao sam Amerikom sa još pet prijatelja, kamionom prepunim traka sa rok muzikom i mirišljavih štapića. Ali nakon nekog vremena sve to je počelo da deluje razočaravajuće na mene. U to vreme počeo sam da čitam “Sent Frensisa” Kazancakisa. Dirnuo me je Frensisov odnos sa Bogom, jer sam tada prvi put doživeo ideju o ličnom aspektu Boga.

Polako sam počeo da shvatam da želim da napustim svoje prijatelje. Pre nego što sam to učinio, međutim, otišli smo na jedan sajam duhovnosti u Koloradu i sećam se da sam tamo prošao pored štanda Meher Babe sa slikom i natpisom “Ne brini, budi srećan.” Nisam se tamo zaustavio niti išta pitao, ali sećam se da sam tada ugledao tu sliku i mislim da je to bila prva Babina slika koju sam video.

Ostavio sam prijatelje u Kaliforniji i nastavio putovanje sam. Proveo sam nekoliko dana u jednom Zen manastiru. Osećao sam se osnaženim i vratio sam se u Njujork da posetim roditelje na nedelju dana, pre nego što počnem sa drugom godinom studija na koledžu.

Tokom te posete sreo sam jednog prijatelja i čuo ga kako razgovara sa jednim svojim prijateljem koji je nedavno imao viziju Meher Babe. Kada sam čuo njegov opis te vizije, bio sam ljubomoran i zavideo sam mu. Nisam želeo da saznam nešto o Meher Babi, već da i sam doživim Boga.

Kada sam se vratio na koledž, za kratko vreme dogodilo se mnogo toga. Otišao sam u jednu knjižaru, a u njoj je na zidu bio poster Drevnog. Nisam dugo mogao da odvojim oči od Babe. Pitao sam nekoga ko je tamo radio da mi kaže nešto o Babi, ali on nije mnogo toga znao. Pa ipak, zadivila me je Babina autoritativna tvrdnja, “Bio sam Rama, bio sam Krišna, bio sam Ovaj i Onaj, a sada sam Meher Baba. Ja sam Onaj Drevni.” To me je podsetilo na viziju prijatelja mog prijatelja i ja sam nesvesno u sebi ponavljao Meher Babino ime.

Jednoga dana otišao sam u odeljak biblioteke na koledžu u kojem su bile knjige o istočnjačkim religijama. Odjednom, neka sila je moju ruku upravila ka jednoj knjižici na polici u donjem redu koja se nalazila nešto dalje od mene. To je bila jedna stara, pohabana knjiga neupadljive boje koja me ni svesno ni nesvesno nije mogla privući. Otvorio sam je i pročitao naslov, Živeti s Bogom, i  on me je odmah odbio. To mi je zvučalo banalno i suviše prosto. Okrenuo sam stranicu i pročitao posvetu upućenu Meher Babi, a zatim sam shvatio da me neka sila u vezi sa Babom primorava da stupim u kontakt sa Njim, i drhteći, uzeo sam knjigu i počeo da je čitam.

To su bile prve direktne informacije koje sam dobio o Babi, Njegovom životu i Njegovom značaju. One su na mene imale ogroman uticaj. Poverio sam jednom bliskom prijatelju šta mi se dešava u vezi sa Babom, ali on je bio jedini koji je to znao.

Ubrzo zatim, jednog dana, neko je zakucao na vrata moje sobe u koledžu. To je bio jedan nepoznat čovek koji mi je rekao, “Jesi li ti Majkl? Došao sam da razgovaramo o Meher Babi.” Bio sam zapanjen. Kako je znao? Ko je on?

Ispostavilo se da je on upravo došao u grad na vikend. Imao je običaj kada god dođe u neki grad da pokuša da stupi u kontakt sa Babinim ljudima koji se nalaze u tom kraju. Zapitao je prvu osobu koju je sreo na ulici ima li u gradu ljudi koji se bave Babom. Osoba koju je sreo je bio moj prijatelj, jedina osoba kojoj sam se poverio! On je ispričao ovom čoveku o meni i uputio ga kod mene.

Pričali smo o Babi i on mi je dao jedan primerak Babine Univerzalne Poruke. Kada sam je prvi put pročitao, jasno se sećam da sam se osećao kao da je u meni izgovara neki glas snažan poput grmljavine. Odmah sam se uverio u Božanstvenu prirodu Meher Babe, i kao da je čitavo moje biće prihvatilo ovu Istinu.

Polako sam počeo da prikupljam još informacija o Babi putem knjiga i razgovora sa drugima, i od tog prvog buđenja sa Njim u jesen 1970, trudio sam se da Ga volim, slušam, i predajem se Njemu, Tvorcu svekolikog života.

Majkl Sigel

TRI PUTA REČENO

Marta 1970. Meher Baba je svojim blagoslovom učinio da ga prihvatim kao Avatara, Boga u ljudskom obliku. Nekoliko meseci kasnije počeo sam da se osećam loše, um mi je bio u nekakvoj izmaglici i jednostavno nisam mogao jasno da razmišljam. Tih dana nisam se dobro hranio i moj probavni trakt je verovatno bio pun toksina koji su prouzrokovali tu mentalnu “izmaglicu”. To me je veoma uznemiravalo i frustriralo.

Ne razmišljajući, uzeo sam Bibliju i spontano je nasumice otvorio. Pretpostavljam da sam i svesno i nesvesno tražio pomoć od Babe. Ali kada sam pogledao ovaj odlomak iz Starog Zaveta koji sam otvorio, video sam da on govori o postu.

“Post?” mislio sam. “Šta to znači? Ja ne znam ništa o postu. To sigurno nije dobro.” Odlučio sam da ponovo pokušam.

“Ali ovaj put”, rekao sam sebi, “uzeću Novi Zavet. Na kraju krajeva, Isus je bio Avatar…” I tako, uzimajući Novi Zavet kao definitivno vredniji od Starog, nasumce sam ga otvorio – i pročitao pasus u kojem Isus govori o postu!

Pomislio sam, “Ne, ne ne. Ovo ipak ne valja. Znam! Uzeću novu knjigu Bogo-Čovek, (život i delo Meher Babe od C.B.Pardoma). Na kraju krajeva, Baba JESTE Avatar ovog doba. Potražiću uputstva direktno od Njega da bih na njih mogao u potpunosti da se oslonim. I tako sam nasumce otvorio Bogo-Čoveka… i našao pasus koji govori o postu!

Nisam čak znao ni kako se posti, tako da sam pogledao u indeks i video da je Baba obično prilikom posta pio slabiji čaj i mleko. Iako Baba ne očekuje od svojih sledbenika da imitiraju Njegov način života, impulsivno sam osetio da želim da postim na način na koji je on postio. Bio sam još nedovoljno upoznat sa Babom. Tako sam tri dana živeo na slabom čaju i mleku, i nakon tog vremena moja mentalna izmaglica i konfuzija su potpuno nestale, i bio sam ne samo zdrav, već i veoma srećan.

Voljeni Baba, sa svojim osećajem za humor, zadovoljava naše potrebe na svoj način, i čineći to, pruža nam svoju milost.

Toni Paterniti