Dočekala je smrt s osmehom

Moj stariji brat i ja bili smo jedina deca u našoj porodici. Moja majka je želela devojčicu i često se od sveg srca molila Bogu da je blagoslovi i podari joj ćerku. Nekon nekoliko godina, 1951, rodila se moja sestra, Govindama. Ona je bila ljupko, bistro dete i svi smo je voleli.

1957. imao sam devetnaest godina i nisam više živeo sa roditeljima. Preselio sam se u Viđajavadu, gde sam radio za indijsku železnicu. Tada sam prvi put čuo za Meher Babu. Četiri godine kasnije, imao sam blagoslovenu sreću da primim njegov božanski daršan u Guru Prasadu u Puni. Na ovom sahavasu, Babina ljubav je tako duboko ušla u moje srce da mi je pomogla da Ga prihvatim kao Avatara.

Posle toga, kad god sam posećivao svoje roditelje, pričao sam im o Meher Babi i prepričavao neka iskustva onih koji su ušli u orbitu Njegove ljubavi. Zahvaljujući svojim ortodoksnim sklonostima, moji roditelji nisu pokazivali veliko interesovanje. Ali Govindama, moja sestrica koja je imala samo deset godina, slušala me je sa pažnjom i oduševljenjem. Uskoro je u potpunosti počela da veruje u Babu kao u Boga, a to je bio dar koji joj je On poklonio. U tišini se molila Babi i pričala je svojim školskim drugovima o Njemu. Kad god bi se neko od njenih prijatelja povredio, savetovala im je da ponavljaju Babino ime kao univerzalni lek.

1964. imala je trinaest godina, i išla u sedmi razred. 13. maja počela je da oseća groznicu. Moj otac ju je odveo kod seoskog lekara. On ju je pregledao i ustanovio da ju je ujeo besan pas. Predložio je da je odvedu u bolnicu u obližnjem gradu. Čak je ljubazno ponudio da bude prebačena njegovim kolima.

Međutim, pre nego što su krenuli u bolnicu, moja porodica se vratila kući da spakuju neke stvari. Moja sestra je delovala pribrano i smireno. Obukla je novu haljinu, a zatim je, pre nego što je krenula, stala ispred slike Meher Babe koja je visila na zidu. Pošto je slika bila suviše visoko i nije mogla da je dohvati, zamolila je oca da je podigne da bi mogla rukama da dodirne Babina stopala. Bila je zadovoljna kada je to uradila, a zatim se okrenula majci i rekla, “Primila sam od svog Babe daršan, sada se ti pokloni svom Gospodu Krišni pre nego što krenemo u bolnicu.“

Čim je doktor rekao da je stanje moje sestre kritično, moji roditelji su mi javili telegramom da odmah dođem. Kada su ušli u auto da krenu u bolnicu, moja sestra je izjavila da je Baba sa njom i da ću i ja doći da je vidim.

Nakon što je primljena u bolnicu, ostala je i dalje mirna i moji roditelji su primetili da je svo vreme tiho ponavljala Babino ime. Kada je doktor došao da joj da inekciju, ona mu je rekla, “Doktore, vi hoćete da mi date inekciju, ali vi je ne dajete meni, dajete je Babi.” Moji roditelji i doktor su se veoma iznenadili, a još više su se zapanjili kad je dodala, “Uzmite Babin prasad da biste osetili njegovo univerzalno prisustvo”. Doktor joj je dao inekciju i izašao iz sobe, čudeći se što tako malo dete govori takve stvari.

Govindama se mirno odmarala na krevetu, ali se njeno stanje nije poboljšalo. Izgledalo je da je besnilo isuviše uzelo maha da bi joj inekcija mogla pomoći. Kada se približila ponoć zamolila je majku da položi svoja stopala na krevet. Kada je ona to učinila, Govindama se s ljubavlju poklonila stopalima naše majke. (U Indiji, majka se tradicionalno smatra prvim guruom.) Zatim joj je rekla da ne brine.

Odmah posle ponoći, pogledala je u plafon i uzviknula, “Ko si ti?” Zatim joj se na licu pojavio širok osmeh. “Baba!” uzviknula je i izdahnula.

Kada sam stigao, moja sestra je već bila preminula. Ali kada su mi moji ožalošćeni roditelji ispričali ovu dirljivu priču, moja tuga se donekle smanjila. Jer iako nisam stigao na vreme, bilo mi je jasno da je Baba pravio društvo mojoj sestri u njenim poslednjim trenucima. Moja sestra nikada nije videla Meher Babu u Njegovom fizičkom obliku, ali je to nije sprečilo da u Njega potpuno poveruje kao u Boga i da Ga svim srcem voli kao Gospoda.

Meher Baba, kao Avatar, je sveprisutan i odgovara nam kada Ga se setimo ili Ga od srca pozovemo. Moja sestra je zaista imala sreće!

M. Satjanarajana

Božija ljubaj je iznad celokupnog razumevanja

Početkom 1964. upoznao sam Osvalda Hola preko jednog zajedničkog prijatelja u Melburnu u Australiji gde smo obojica živeli. Razgovarali smo nekoliko sati o duhovnim temema, koje su me tada veoma interesovale. Iako je Osvald bio već mnogo godina Babin ljubavnik, tada nije govorio o njemu.

Nekoliko meseci kasnije ja sam se preselio, i ispostavilo se da je moj novi dom bio samo nekoliko kilometara daleko od Osvaldove kuće. Setio sam se njega, i, pošto mi je prilikom našeg prvog susreta dao svoj telefon, pozvao sam ga. Osvald me je pozvao da dođem kod njega. Kada sam stigao, otkrio sam da je on slikar. U njegovoj dnevnoj sobi bilo je mnogo slika Meher Babe, iako u to vreme još nisam znao čiji su to portreti. U stvari, Baba je posetio njegov dom 1956.

Ponovo smo satima razgovarali o duhovnosti, ali, koliko se sećam, on nije ni jednom spomenuo Babino ime. Mada su me portreti zanimali, nisam ga pitao ko je Baba.

Bilo je već veoma kasno kada sam krenuo kući i zamolio ga da mi preporuči neku knjigu da čitam. On mi je dao Savršenog Učitelja Čarlsa Pardoma. Otišao sam kući, radostan zbog prijatne večeri i razgovora o raznim stvarima, i počeo da čitam knjigu. Čim sam pročitao nekoliko strana već sam prihvatio da je Meher Baba Savršeni Učitelj. Kako sam odmicao sa čitanjem shvatio sam da je on moj Učitelj, a zatim da moj život pripada njemu.

Naravno, javio sam se Osvaldu Holu što sam pre mogao i tako je počela priča o Babi – o Njemu kao Avataru, Njegovom Ćutanju, svemu. Što se mene ticalo, Baba je bio ono što je tvrdio da jeste i ja sam pripadao Njemu – bilo mi je potrebno samo da uklonim veo. Osećao sam se u tome kao riba u vodi. To je bilo nešto najprirodnije što sam ikada učinio. Od tada na dalje gutao sam sve Babine knjige i knjige o Babi, upijajući Njegovu poruku ljubavi. Osvald me je zatim upoznao sa Babinim ljubavnicima u Melburnu. Čuo sam priče o njihovim ličnim susretima s Babom i osetio koliko Ga oni vole i poštuju.

Jednoga dana, nekoliko meseci kasnije, sredinom 1964, bio sam sa Osvaldom i iznenada shvatio da ću sledeće godine biti u Indiji. Bilo je to jasno saznanje koje je trajalo jedan trenutak i prošlo. Spomenuo sam to Osvaldu, a zatim zaboravio na to.

Ubrzo zatim, od Babe je stigla vest da će On držati daršan program za zapadnjake maja 1965, a za istočnjake sledećeg decembra. Sa velikom radošću svi smo se pripremali za veliki događaj. Tada je od Babe stiglo obaveštenje da će obrnuti termine određene za daršan – sada je u maju trebalo da bude za istočnjake, a u decembru za zapadnjake. Čitave 1964. i dalje sam osećao da ću sigurno ići u Indiju početkom 1965, iako je Baba rekao da je maj samo za istočnjake. Nisam uopšte razmišljao o tome da li ću sa finansijskog stanovišta biti u stanju da ponovo odem u decembru. Sve što sam znao bilo je to da treba da idem i da ništa, baš ništa ne očekujem od toga što treba da vidim Babu. Tako smo ja i moja žena, Helen, odlučili da krenemo na hodočašće; ići ćemo u Indiju, pokloniti se Avataru na samadijima Njegovih pet Savršenih Učitelja i, poštujući poslušnost prema Babi, nećemo uopšte očekivati da ga vidimo.

Otplovili smo prema Indiji na moj rođendan, 5. februara 1965. i stigli na obalu Indije na dan Babinog rođendana, 25. februara 1965. Sada nas je čekalo putovanje, jer smo planirali da ostanemo nekoliko meseci u zemlji fizičkog rođenja Bogo-Čoveka. Ali pre nego što smo se iskrcali, dobio sam pismo od Frensisa Brabazona. U njemu je pisalo da je Baba pozvao Helen i mene da dođemo na Istočnjački daršan, od 1. do 6. maja. Nemoguće se dogodilo, pa ipak, sve je to na neki način izgledalo savršeno normalno.

Baba nam je takođe rekao da ne posećujemo nikakve “svece” niti njihove ašrame na putovanju kroz Indiju. Isto tako nije trebalo da posetimo čak ni samadije pet Savršenih Učitelja, iako nam je bilo dozvoljeno, ukoliko smo želeli, da vidimo Sai Babin u Širdiju i Babađanin u Puni. Pošto nismo imali nameru da posećujemo nikakve “svece”, izgledalo je da ova naredba ne utiče mnogo na naš plan putovanja. Ali smo počeli da shvatamo značaj Babinog naloga kada smo bili u Delhiju i odlučili da provedemo neko vreme u oblasti Hardvar – Rišikeš, koja je poznata kao dom mnogih sadusa i duhovnih tragača.

Čim smo odlučili da idemo, sve je krenulo naopako. Helen se razbolela, izgubili smo autobuske karte, nismo mogli da pronađemo autobuske stanice – ukratko, sve je bilo kako ne treba. Ali čim smo odustali od te ideje, svi naši problemi su nestali.

Zapravo, tokom naših putovanja po Indiji, postalo je jasno da je naše “hodočašće” skoncentrisano na mesta povezana sa pojavama Avatara u prošlosti: Vrindavan, Bodagaja, Haratbal, itd. Na svakom od ovih mesta mogao sam da se poklonim Babi u prethodnom obliku, što je sve vodilo trenutku u kome ćemo se pokloniti Avataru Meher Babi u Njegovom sadašnjem milosrdnom ljudskom obliku, 1. maja 1965, na otvaranju Centra Avatara Meher Babe u Puni.

Prvi put smo videli Babu tog jutra u osam sati. Njegova stolica je iznesena na pozornicu u Puna Centru. Vreme je stalo; ovde je konačno bilo Božansko obličje koje sam želeo da vidim, pa ipak to nisam očekivao. Baba je bio pred mojim očima, pa ipak Ga očima nisam mogao obuhvatiti – Njegova lepota i ljubav koja je izbijala iz Njegovog prekrasnog Prisustva su me očarale. Opijao sam se Njegovom čudesnom slavom.

Sledeće čega sam bio svestan bilo je to da je neko (ne znam ko) rekao, “Piter, Baba te zove. Dođi.” Krenuli smo u prve redove mase da se poklonimo stopalima Bogo-Čoveka. Ne sećam se ničega iz tog prvog naklona; kao da mi je svest nestala ili se uspavala. Sve što je ostalo bila su Babina stopala i njihov dodir na mojim rukama i usnama. Taj osećaj je potrajao čitavog tog dana i onih pet koji su usledili u Guru Prasadu.

Iako je prepodnevni program trajao svakog dana od osam do podne, osećao sam se kao da je prošlo samo nekoliko minuta. Pa, ipak sam se po povratku u našu hotelsku sobu osećao potpuno iscrpljeno i fizički i emocionalno i odmah bih odspavao oko sat vremena.

Iako sam obično mogao da viđam Babu svakoga dana po dvaput, da se klanjam Njegovom Božanstvu i da primim daršan od Voljenog, jedan trenutak i jedan događaj se izdvajaju iz tih šest dana kao najznačajniji i najlepši u mom životu – zapravo u svim životima.

Jednog popodneva Saroš – jedan od Babinih mandalija odveo me je u sobu u kojoj je Baba boravio sa Svojim mandalijima i onima koji su mu bili bliski. Ušli smo i tiho seli desno iza Babe. Eruč je dao znak Babi da sam ja tu i Baba mi je pokazao da sednem ispred Njega. Pored mandalija, u to vreme bili su tu i neki Babini ljubavnici iz različitih krajeva Indije.

Proveli smo nekih sat vremena jednostavno uživajući u prisustvu Voljenog. Jedva da je iko išta rekao – tek tu i tamo poneka reč i Babin pogled, samo pogled, i ponekad bi blago podigao prste sa naslona svoje stolice i pustio ih da ponovo padnu natrag. Nisam mogao ništa drugo osim da posmatram i posmatram Njegovu lepotu – tu ispred mene u intimnoj atmosferi sedeo je Onaj za kojim je žudela čitava Kreacija, a ja sam bio tu – trenutak vremena na kome mi i bogovi zavide.

Osim što me je pitao kada se vraćam kući, Baba me ništa drugo nije pitao. Ja nisam imao šta da ga pitam, čitavo vreme sa Babom nisam mu postavio ni jedno pitanje – nije bilo šta da se pita.

Sada je bilo vreme da krenemo i ljudi su se klanjali Babinim stopalima pre polaska. Kada je došao red na mene da primim od voljenog Babe daršan, kleknuo sam ispred njega i suze, kakve nikad ranije ni kasnije nisam isplakao, orosile su Njegova stopala. Reka suza – sve suze koje su me pekle u mom životu i životima neznanja – potekle su u moje oči i prelile se iz njih. Izgledalo je kao da su svo poniženje i prljavština iz milion života potekli ka tim svetim stopalima i nisam mogao da se zaustavim. Osećao sam kao da tamo stojim čitavu večnost.

Polako sam podigao glavu i čitavo moje biće je odjekivalo Njegovim imenom. Moje su usne, gotovo same od sebe, neprestano ponavljale, “Baba, Baba, Baba.” Dok sam klečao pred Njim, Babin pogled kao da je preleteo preko velike daljine – preko svih mojih života i još dalje, a onda je Njegov pogled sreo moj, pun neizrecivo slatkog milosrđa. Tada je blago ispružio ruku, položio prste na moje obraze i povukao ruku ka mojoj bradi jednim blagim i sporim pokretom sve dok mu se prsti i palac nisu spojili, a zatim je sklonio ruku.

U tom trenutku dodira, osetio sam svu sramotu i bol iz svojih života provedenih u neznanju i odvojenosti od mog Voljenog Gospoda, koji je sada stajao preda mnom kao Meher Baba. Pa ipak, taj Babin čin vidim kao gest pun ljubavi, najljubazniji koji sam ikada doživeo. Ljubav koju sam doživao u tom jednom gestu je neopisiva. Bilo je to kao da se Bog, u jednom trenutku, sasvim spustio na moj nivo i rekao, “Znam sve, znam sve o tebi. Volim te. Prihvatam te onakvog kakav jesi. Ne brini, moja ljubav je uvek uz tebe – ti si moj.“

Bez sumnje znam da taj trenutak u kojem je Baba držao ruku na mom licu još uvek traje. On je bio dovoljan da me provede kroz večnost sa Njim – to nije samo zaključak moje mašte, već činjenica.

Gledajući unatrag i prisećajući se, shvatio sam da su mi trenuci koje sam proveo sa Babom pokazali šta znača biti nevin, biti naivan, jednostavno postojati i prihvatati ono što jesmo, jer Baba zna sve – šta sam ja, šta sam bio. Nije bilo potrebe za pretvaranjem, nije bilo potrebe da se pravim hrabar pred svetom – Baba je znao sve i prihvatio me onakvog kakav jesam. To je istinska ljubav Boga koja je iznad celokupnog razumevanja.

Piter Rovan

Moj prvi čudesni Daršan

1963. išao sam u 9. razred. Jednoga dana, u javnoj biblioteci sam čitao Telugu časopis (“Avatar Meher”). U njemu sam slučajno pročitao članak “Nivoi Svesti” Meher Babe. Ova tema je bila objašnjena uz pomoć šeme. Imao sam samo četrnaest godina, pa ipak su i tema i ta šema ostavile na mene dubok utisak. Ne znam kako, ali to je kod mene probudilo osećaj da je Meher Baba Gospod Rama koji sa ponovo pojavio. Od toga dana, umesto da ponavljam ime “Rama, Rama”, ja sam ga zamenio sa “Meher – Rama”.

Tri godine kasnije, 1966, kada sam bio u 11. razredu, koji sam pohađao u Nizamabadu, A.P., odjednom sam osetio da treba da odem u neku šumu i upražnjavam tapasya (pokoru). Međutim, kada sam bolje razmislio o tome, osetio sam da mi je dužnost prema roditeljima da nastavim sa školovanjem. U to vreme počeo sam da posećujem Avatar Meher Baba Centar u Nizamabadu i veoma me zanimalo da slušam bađane. Takođe sam pročitao još nekoliko knjiga o Meher Babi, a ona koja me je najviše impresionirala bila je Damari i Jecaji Ramdžu Abdula. Iskustva Ahmeda Mahmuda, tokom njegove avanture u kojoj je stigao do Meherabada da vidi Babu, veoma su me dirnula. Ponovo je počela da mi se javlja misao o odlasku u šumu i osetio sam da treba da potražim društvo gurua da bih od Gospoda dobio daršan.

Jednog decembarskog jutra 1967, dobio sam 22 rupije da bih mogao da platim koledž. Ali umesto da odem u koledž, napustio sam svoju kuću, bez ikakvog prtljaga ili odeće, i otišao na železničku stanicu. Ubrzo sam stigao do Manmada i, novcem koji mi je preostao, kupio kartu za Bombaj. Kada sam stigao u Bombaj planirao sam da krenem u Ahmedabad (Guđarat), jer sam mislio da je Meherabad blizu tog grada. Nisam čitao mnogo o Babinom životu, tako da nisam mnogo znao o njegovim aktivnostima.

Pošto nisam imao novca, nastavio sam da putujem bez karte i u Suratu kondukter je ušao u moj kupe da proveri karte. Sakrio sam se u toalet, ali on je zakucao na vrata i primorao me da izađem. Kada je otkrio da nemam kartu, udario me je i naredio mi da siđem s voza.

Međutim, čim je on otišao, ja sam se ponovo ukrcao na voz i nekako uspeo da stignem do Ahmedabada. Tamo sam počeo da pokazujem Meher Babinu sliku ljudima i da ih pitam gde se nalazi Meherabad. Izgledalo je da oni ne znaju ništa o tome. To me je iznenadilo, pa sam odlučio da odem u Punu, jer sam bio siguran da će tamo ljudi znati gde se nalazi Meherabad, pošto je to bilo Babino rodno mesto. Ponovo sam putovao bez karte i dobio udarce kao prasad od konduktera, ali sam uspeo da stignem do Pune.

U ovom gradu pronašao sam Puna Centar Avatara Meher Babe, ali je on bio zatvoren zbog praznika. Pitao sam baštovana i on mi je rekao da je Meherabad blizu Ahmednagara. Odjednom sam shvatio da sam pomešao Ahmedabad i Ahmednagar. Odmah sam otišao do stanice i pitao koliko ima do Ahmednagara. Rekli su mi da je on preko 100 km daleko i ja sam odlučio da peške pređem taj put. Setio sam se da je Ahmed Mahmud hodao čitavim putem, a ja sam želeo da budem iskren kao i on i da više ne varam železnicu. U to vreme bio sam već potpuno bez novca i mrtav gladan. Na stanici sam upoznao jednog momka mojih godina koji mi je ponudio da mi nabavi hranu u zamenu za moju odeću. Dao sam mu sandale, a on mi je dao samo šolju čaja.

Proveo sam noć na železničkoj stanici u Puni i ujutro sam počeo da pešačim do Ahmednagara duž pruge. Na jednoj od stanica prosio sam hranu i jedan službenik železnice je bio tako ljubazan da mi je ponudio malo hleba, što je bio moj prvi obrok još od Ahmedabada. Proveo sam noć na drugoj stanici i nastavio da idem do sumraka. Te noći, baš kao i Ahmed Mahmud, i ja sam spavao vrlo čvrsto na jednom drvetu, zagrlivši veliku granu.

Naredne noći, odnosno u rano jutro, stigao sam do železničke stanice u Ahmednagaru. Tokom svog pešačenja, pitao sam seljake za Arangaon, tako da sam znao da sam na svom putu do stanice prošao pored Meherabad Hila. U zoru, otkrio sam da su mi stopala gadno natekla od pešačenja od Pune do žNagara i to bez obuće. Ali začudo nisam osećao bol ni slabost. Bio sam pun entuzijazma i spreman da pešačim do Meherabada, a srce mi je igralo od radosti. Mislio sam, “Uskoro ću videti Meher Babu, svog Gospoda.“

Nakon što sam prešao oko sedam kilometara počeo sam da se penjem na sveto Brdo Meherabad. Kada sam stigao do vrha zaustavio sam se u blizini jedne ograde. Sve je bilo mirno kao da tu niko ne stanuje. Pročitao sam natpis “Zabranjen ulaz bez dozvole”. “Gde sam to došao?” razmišljao sam. Nisam više bio pametan. Nisam znao šta da radim.

Kada sam hteo da krenem, pojavila se jedna žena po imenu Mansari. Otvorila je kapiju i pitala me odakle sam došao i zašto sam tu. Nakon što je čula moj odgovor rekla je, “Za šta ti smatraš Meher Babu?” Odmah sam odgovorio, “Meher Baba je Bog.” Izgledalo je da je srećna što to čuje i pozvala me je da uđem. Odvela me je do Babine gadi fotelje, a zatim do Samadija, Babinog budućeg odmorišta. Takođe mi je rekla da je Baba u izolaciji u Meherazadu i uputila me da odem kod Adi K. Iranija u Ahmednagar.

Nisam mnogo čitao o Babinom životu. Nisam znao gde je Meherazad. Bile su mi potpuno nepoznate Babine naredbe iz tog perioda i kako je On želeo da oni njemu dragi žive svoj život. U mom slučaju Njegovo ime je probudilo ljubav prema Njemu i najčešće sam jednostavno ponavljao Njegovo divno ime.

Mensari me je ponudila hranom, ali sam ja odbio misleći da ju je ona sigurno skuvala samo za sebe. Ali sam bio zaista gladan, pa sam otišao u Arangaon i prosio hranu. U prljavoj i pocepanoj odeći izgledao sam kao pravi prosjak i Baba je nadahnuo neke seljake da mi daju hleb i kuvano povrće. To je za mene bila gozba.

Sa zalaskom sunca sam stigao u Ahmednagar. Pokušao sam da pronađem Centar Avatara Meher Babe, ali niko od ljudi koje sam pitao nije znao da mi pokaže put. Obeshrabren i iznerviran, seo sam kraj ulice i gorko zaplakao misleći na Babu. Upravo tada neko mi je pokazao pravi put. Kada sam stigao do centra, Adi K. Irani, Meher Babin sekretar, je baš tada hteo negde da krene autom. Rekao mi je da sednem i da ga sačekam.

Kada se vratio, pozvao me je u svoju sobu i pitao me ko sam i zašto sam došao. Nakon što me je strpljivo saslušao i saznao da sam student i da nisam tražio dozvolu svojih roditelja za dolazak, izrazio je nezadovljstvo i rekao, “Pa, zaista si zadao svojim roditeljima mnogo brige. Oni mora da te očajnički traže. Osim toga, treba da znaš da Baba ne daje daršan. Treba da dođeš ovamo tek kada tim povodom bude poslat cirkular.“

Rekao sam mu da nisam došao samo zbog daršana, već zato da bih zauvek ostao sa Babom. Adi me je ozbiljno pogledao i pitao, “Gde ćeš stanovati i ko će da te hrani?” Nisam mu odgovorio, mada sam želeo da kažem, “Onaj ko hrani tebe hraniće i mene!” Ali nisam se usudio to da kažem i zato sam ćutao.

Adi je odmah hteo da se javi mojoj porodici telefonom. Dvojica drugih ljudi koji su bili prisutni rekli su mu da to ne čini. Zato me je pozvao za sto na kojem je bila slika Meher Babe i rekao, “Stani pred Babu i zakuni se da ćeš pre nego što dođeš kod Njega prvo tražiti dozvolu od roditelja.” Ozbiljno sam se zakleo. Zatim, kada je čuo da nisam danima čestito jeo i da nemam novaca, naredio je Laksmanu, svom pomoćniku, da me odvede u hotel da jedem. Takođe je bio tako ljubazan da mi obezbedi krevet i pokrivač za noć. Uveravao me je da će mi dati dovoljno novaca da se vratim kući. Ja sam samo ćutao i klimao glavom.

Sledećeg jutra otišao sam sa Laksmanom na autobusku stanicu i krenuo kući. Kada sam stigao, bila je već prošla nedelja dana. Moji roditelji i rođaci bili su presrećni što me vide. Znajući za moju sklonost ka pokori na usamljenom mestu, oni su me tražili po obližnjim brdima i selima. Čak su pitali i astrologe da im pokažu put. Kao poslednje sredstvo hteli su da daju oglas u novinama i objave moj nestanak. Upravo tada sam se ja pojavio. Otkrio sam da je naročito moja majka satima plakala. Neredovno je jela i veoma je oslabila. Ali sada je bila srećna što sam se vratio.

Na kraju, otišao sam u koledž, nastavio školovanje i takođe vratio Adiju novac koji sam mu dugovao. Povratnom poštom sam od Adija primio pismo sa zaglavljem Meher Babe. On me je ohrabrivao da volim Babu što više i da takođe budem od koristi svojim roditeljima. To je mnogo uticalo na mene, tako da sam uramio to pismo i napisao Adiju da treba bude siguran da ću uraditi onako kako mi je savetovao.

Na završnoj godini mojih studija (1969), čuo sam vest da je Meher Baba napustio svoje fizičko telo 31. januara. Nisam verovao da tako nešto može da se desi, pa sam stupio u kontakt sa drugim Babinim ljubavnicima da bih proverio ovu vest. To je bila istina. Želeo sam da odem u Meherabad, ali nisam imao novca. Tražio sam dozvolu od svoje majke i moj ujak koji je živeo u Nizamabadu dao mi je novac da odem po Babin daršan.

Stigao sam u Meherabad posle podne 7. februara 1969. i sahrana Babinog božanskog tela bila je završena. Ušao sam u Samadi dok su neki od Njegovih ljubavnika koji su stajali oko kripte pevali dhoon, “Sat-Chit-Ananda”. Pomogao sam grupici ljudi koji su sipali zemlju iz metalnog posuđa na kriptu u kojoj je ležalo Babino fizičko telo. Nisam video Babin fizički lik, ali to nije izgledalo ni važno. Bilo je to veoma potresno iskustvo. Njegov “bezoblični oblik” ispunjavao je tu majušnu prostoriju. Osećao sam se kao da sam u Raju, ispunjen blaženim osećajem Njegove Ljubavi. Bio je to moj prvi daršan. Kakav čudesan daršan!

Meher Baba je uvek prisutan u Njegovom Samadiju na Meherabad Hilu, gde blagosilja svoje drage, stare i nove, svojim jedinstvenim daršanom. Za svakoga od njih ovaj daršan, ispunjen ljubavlju, saosećanjem, čudesan i duhovit, je Njegov naročiti dar.

K. Venkatešvara

Voljeni Baba, moj Bog, moj “veliki tata”

Imala sam jedanaest godina kada je čitava moja porodica došla da živi sa Meher Babom u Bagnaloru 1940. Moja sestra, Hila, je tada imala sedam godina. Baba je obećao mojoj majci, Negriz, da će od tada pa nadalje, On brinuti o svim našim potrebama, i tako je i bilo. Ne samo da je poslao mene i moju sestru u jednu od najboljih škola u Hajderabadu, već je kad god smo dolazile na raspust, Baba uvek bio prema nama posebno ljubazan.

Pošto je moj otac, Svak Kotval, stanovao sa muškarcima mandalijima, nisam ga mnogo viđala nakon što smo došli kod Babe. A Babina ljubav je bila tako sveobuhvatna da sam ja počela da Ga nazivam svojim “Velikim Tatom”. Nisam ništa manje volela svog oca, ali bilo mi je sasvim prirodno da se oslanjam na Babu, jer sam bila sigurna u Njegovu trajnu ljubav i brigu.

Jednog dana, tokom raspusta, slučajno sam spomenula Babi da Ga zovem svojim “Velikim Tatom” i Baba je izgledao iznenađen, kao da sam rekla nešto pogrešno. Tada mi je, veoma ozbiljno, saopštio, “Ja sam prvo tvoj Bog, a tek onda tvoj žVeliki Tataž.” Od tada, iako sam i dalje razmišljala o Babi kao o svom “Velikom Tati”, uvek sam se sećala da je On takođe i pre svega moj Bog.

Godine su prolazile i jula 1954. moja porodica i ja (osim mog oca koji je ostao sa Babom) smo se vratili u Bombaj. Pa ipak, Babina ljubav i briga za mene ostale su iste. Daću vam samo nekoliko primera njegove ljubavi i pažnje.

Novembra 1962, moja majka i ja bile smo veoma uzbuđene što ćemo prisustvovati istočnjačko-zapadnjačkom Skupu u Puni. Iako smo krenule iz hotela mnogo pre vremena kada je daršan program bio zakazan, kada smo stigle u Guru Prasad videle smo da su mnogi drugi već stigli. U prvih šest ili sedom redova već su sva sediša bila zauzeta.

Razočarane, moja majka i ja sele smo u sledeći red i uzbuđeno čekale da se Voljeni Baba pojavi na podijumu. Ubrzo zatim, uz pokliče “Avatar Meher Baba Ki Jai”, Baba je ušao i zauzeo svoje mesto. Izgledao je sjajno i uzvišeno. Sveže ružičaste ruže u vencu koji mu je bio oko vrata nisu mogle da se mere sa sjajem kojim je blistalo Babino prekrasno lice. Naša srca bila su ispunjena radošću, a oči su nam bile pune suza dok smo posmatrali Njega, našeg Gospoda i Oca u jednom.

Nakon tih prvih trenutaka koji su prošli u zanosu, postala sam malo uznemirena što se nalazimo tako daleko od podijuma. Rekla sam nezadovoljno majci da je šteta što nismo mogle da zauzmemo mesto u jednom od prvih redova jer, iako smo mi mogle da vidimo Babu koji je sedeo na uzdignutom podijumu, nije bilo načina da On nas vidi među gomilom od pet hiljada ljudi.

Majka me je prekorevala, govoreći, “Baba je Bog; On poznaje svačije srce i sve nas vidi”. Taj odgovor me, međutim, nije zadovoljio, i ja sam i dalje bila neraspoložena što moram da sedim tako daleko od Babe, bar deset metara od njega.

Dok sam tako sedela, videla sam kako je Voljeni Baba uzeo jedan tanki venac od raznobojnih traka. Graciozno ga je umotao oko svojih dugih i lepo oblikovanih prstiju i napravio od njega loptu. Tada je iznenada pogledao u nas i pre nego što sam shvatila šta se dešava, bacio je venac koji je pao pravo u moje krilo. Još uvek mi nije jasno kako je Baba uspeo da tako laganu stvar baci tako daleko, i sa takvom preciznošću, ali tada o tome nisam ni razmišljala. Bila sam isuviše zaprepašćena da bih o tome mnogo razmišljala. Tad nam je Baba ljubazno mahnuo, kao da je hteo da kaže, “Znam šta osećate”.

Takva je bila Babina pažnja prema takvoj jednoj beznačajnoj osobi kao što sam ja, koja često nisam shvatala Njegovu Božansku prirodu!

Taj venac je ostao, do današnjeg dana, moja najveća dragocenost, uspomena na Babino sveznajuće božanstvo i Njegovu ljubav i saosećanje.

Ovo me podseća na jedan sličan događaj koji se desio šest godina kasnije. Krajem 60-tih, Baba je veći deo vremena provodio u izolaciji, ali je 22-23. decembra 1968, napravio izuzetak i pristao da održi mali skup svojih dragih u Meherazadu da bi se proslavio Meherin rođendan kao i venčanje Dara i Amrit.

U to vreme, moja majka Negriz je bila u Engleskoj sa mojom sestrom, i, umesto nje, Baba je pozvao mene na ovaj skup. Bila sam srećna i blagoslovena što mi se pružila takva prilika. Ovo kažem zbog toga što nam je Sam Baba saopštio dok smo bili tamo, “Ne znate koliko ste svi srećni što ste danas ovde, i što Ja ovako sedim pred vama”. Tada još nismo shvatali da je to poslednji put da vidimo Babu u Njegovom ljudskom obliku, jer je za manje od četrdeset dana On napustio svoje fizičko telo.

Voljeni Baba je sedeo na jednoj stolici na tremu Njegove kuće, a mi smo sedeli u bašti, ispijajući Ga očima. U jednom trenutku tokom programa, Baba je dozvolio ženama da prime Njegov daršan. Sve smo dobile uputstva da ne dodirujemo Babu, ali dok smo prolazile pored Njega, smele smo da spustimo venac pred Njegova stopala ako smo to želele. Nakon toga, muškarci su dobili priliku. Dok se njihov red za daršan polako pomerao, primetila sam kada je Džimi Mistri došao na red, da je Baba ispružio ruku da je Džimi poljubi.

Kada sam to videla, počela sam da razmišljam kako je Džimi srećan i kako sam ja bezvredna kada mi Baba nije pružio priliku da dodirnem Njegov Božanski lik.

Kada se daršan završio, Baba je najavio da želi zabavu i pitao “Ko želi da mi peva?” Odmah sam podigla ruku i Baba me pozvao na trem da pevam.

Stajala sam pred Babom, zatvorenih očiju i pevala pesmu, “Onaj koji sedi preda mnom je lično moj Bog.” Kada sam završila, otvorila sam oči i bila sam presrećna kada sam videla da je moj Voljeni Bog i “Veliki Tata” ispružio ruku da je poljubim! Bila sam oduševljena. Uzela sam njegovu presvetu ruku, nežno je poljubila i položila je na svoje oči, i rekla sa iskrenom zahvalnošću, “Hvala Ti, Baba”. Sa tim rečima, napustila sam trem.

To je bio moj poslednji susret sa mojim Bogom i “Velikim Tatom”. Pa ipak, čini mi se da se u njemu ogleda suština moga odnosa sa Njim. Baba je uvek znao moje tajne želje i svojom ljubavlju ih ispunjavao. On zaista jeste, i uvek će ostati, i moj Bog, i moj “Veliki Tata”.

Nadžu Kotval