Odeljak IV

Odeljak IV Asimilacija Božanskih Istina

Odsečak A Metodi opšte meditacije

Ograničenja filozofskog razmišljanja Početak duhovnog života obeležen je i potpomognut opštom meditacijom, gde se učenik ne bavi isključivo odabranim predmetima iskustva, već nastoji da, u okviru svojih moći razumevanja, shvati i prihvati božanske Istine o životu i univerzumu. Kada učenik počne da se pita i razmišlja o konačnoj, svrsi života i univerzuma, može se reći da se upustio u takvu meditaciju. Mnoga dela iz oblasti filozofije rezultat su pokušaja da se dođe do intelektualnog poimanja prirode i svrhe života i univerzuma.

Čisto intelektualno poimanje Božanskih Istina slabašno je, nepotpuno i nepouzdano, dugujući tome što su iskustva, koja čine temelj filozofskih razmatranja – ograničena. Filozofska meditacija, koja se sastoji u slobodnom i nezavisnom razmišljanju, ne dovodi do ubedljivih i jasnih rezultata. Iz nje se često iznedre novi, međusobno različiti i oprečni filozofski sistemi ili pogledi na svet; no ipak, ona nije lišena svake vrednosti. Osim što u izvesnom stepenu dovodi učenika do spoznaje, takođe ga naoružava intelektualnom disciplinom koja ga opet osposobljava da primi i razume božanske Istine u trenutku kada dođe u dodir sa onima koji znaju.

Proučavanje objavljenih Istina

Plodonosniji vid opšte meditacije sastoji se u proučavanju objavljenih Istina o životu i univerzumu. Takav metod učenja i upijanja božanskih Istina započinje slušanjem ili čitanjem izlaganja samih Učitelja mudrosti. Besede ili zapisi Avatara i Savršenih Učitelja, prošlih ili savremenih, prikladan su predmet za ovaj vid opšte meditacije. Upijanjem božanskih Istina učenik biva podstaknut da dovede svoj život u sklad sa univerzalnom Božanskom promisli.

Vrednost slušanja

Božanske Istine najlakše se shvate i upiju onda kada ih Učitelj uživo prenosi učeniku. Lična komunikacija Učitelja i učenika poseduje moć i delotvornost kakvu drugi oblici informacija koje učenik dobija nikada ne mogu imati. To je moćna i živa reč iza koje stoje život i ličnost Učitelja. Većina svetih spisa naglašava potrebu slušanja božanskih Istina neposredno sa Učiteljevih usana. Ukoliko je učenik u prilici da stupi u kontakt sa živućim Učiteljem, metod opšte meditacije koji se zasniva na slušanju njegovih izlaganja o božanskim Istinama je nesumnjivo najbolji.

Prednosti čitanja

Međutim, učenik nije uvek u mogućnosti da kontaktira i čuje živućeg Učitelja. U takvim slučajevima čitanje ima svojih prednosti. Za većinu poklonika, meditacija na duhovne spise je najprikladnija jer su mu oni uvek pri ruci. Meditacija u vidu čitanja božanskih Otkrovenja je uvek izvodljiva, pa je njena prednost u tom smislu očigledna.

Odsečak B Čitanje kao meditacija

Nedostaci čitanja

Osnovni nedostatak meditacije na duhovne spise je taj što je većina pisanih tumačenja namenjena intelektualnom proučavanju, a ne meditaciji. Dešava se da metod meditacije nije prilagođen temi; ili postoji neka greška u samom metodu, što ga čini mehaničkim i suvim; ili je tema meditacije nejasna i nesvrsishodna.

Teškoće otklonjene pomoću specifične meditacije čitanjem

Svi nedostaci koji otežavaju meditiranje i čine ga neuspešnim mogu se uklonili posebnom meditacijom koja se pominje u ovom Odeljku. U ovom Odeljku, naš cilj nije da samo pojasnimo način kako se meditacija na duhovne spise može uspešno izvesti već i da pojasnimo osnovne božanske Istine. Uobičajene teškoće koje prate meditaciju na duhovne spise otkloniće se ovom specifičnom meditacijom tako što će se: uskladiti sam proces meditacije sa temom i drugim uslovima inteligentne meditacije; razraditi različite faze meditacije; izneti posebno pripremljeno kratko izlaganje o božanskim Istinama koje su tematski prikladne i značajne za meditaciju putem čitanja.

Tri stupnja meditacije na duhovne spise

Meditacija čitanja božanskih Istina sastoji se iz tri faze: 1. U prvoj fazi učenik mora da Čita izlaganje svakodnevno, istovremeno duboko razmišljajući o njemu. 2. U drugoj fazi čitanje više nije neophodno, ali se glavna tema izlaganja sada odvija u mislima, o njoj se neprekidno razmišlja. 3. U trećoj fazi, više nije potrebno da učenik naizust ponavlja rečenice izlaganja, pa se svaki unutrašnji dijalog i razmišljanje o glavnoj temi ovde završava, U ovoj fazi meditacije, um više nije zaokupljen nizom povezanih misli već ima jasan, neposredan i intuitivan uvid u uzvišene Istine date u izlaganju.

Tema za meditaciju

Pošto se inteligentna meditacija sastoji u dubokom razmišljanju o određenoj temi, sada je najbolje da kratko i jasno izložimo jednu zgodnu temu za meditaciju. Sažeti prikaz božanskih Istina koji će uslediti, obuhvata čitavu priču o kreaciji, kao i celovito tumačenje duhovne staze i cilja Samo-realizacije. Potrebno je da učenik inteligentno čita izlaganje i na taj način upija uzvišene Istine koje ono obznanjuje.

Sažeto izlaganje za meditaciju putem čitanja

Ovaj specijalni oblik meditacije je izuzetno podesan i delotvoran zbog toga što se čitanje glavne teme meditacije i razmišljenje o njoj mora odvijati istovremeno. Dalje, izlaganje teme je toliko sažeto i jasno da nema mogućnosti da se u meditaciju upletu nepozvane i nevažne misli. Veoma je teško, meditirajući o nekom podužem eseju ili knjizi, izbeći smetnje u vidu nevažnih misli, čak i ako se tekst zna napamet. Neusiljena meditacija o njima praktično je neizvodljiva. Velika je verovatnoća da će se nevažne misli pojaviti kada su u pitanju duže meditacije o apstraktnim idejama i nekim konkretnim predmetima iskustva. Ometajuće misli neće se pojaviti samo ukoliko se glavna tema meditacije sastoji iz kratkog izlaganja o uzvišenoj Istini. Ukoliko učenik bude meditirao po datim uputstvima o ovde izloženim božanskim Istinama, ne samo da će njegova meditacija biti spontana i laka, radosna i nadahnuta, već i izuzetno uspešna i delotvorna. Čineći lako, učenik će napraviti veoma važan korak ka ostvarenju svog životnog cilja. Odsečak C Božanske Istine (Za meditaciju putem čitanja).

Putovanje Duše do Najvišeg Sopstva

Duša i njena iluzija

U stvarnosti je atma, ili duša, isto što i Paramatma, ili Najviše Sopstvo – jedno, beskonačno i večno. Duša je uistinu iznad grubih, suptilnih i mentalnih svetova. Ali ona doživljava sebe kao ograničenu jer se poistovećuje sa šarirom (sthul sharir ili grubo telo), pranom (sukshma sharir, ili suptilno telo), nosačem želja i životnih sila, i manasom (karan sharir, ili mentalno telo), sedištem uma. Duša je u svom transcedentalnom stanju jedna, bezoblična, večna i beskonačna – a ipak se poistovećuje sa pojavnim sve tom oblika, koji je mnogostruk, konačan i podložan razaranju. To je Maya, ili kosmička Iluzija.

Stanja pojavnog sveta

Pojavni svet konačnih stvari je sasvim iluzoran i lažan. On ima tri stanja: grubo, suptilno i mentalno. Mada su sva tri stanja sveta lažna, ona su lažna u različitim stepenima. Tako je grubi svet najudaljeniji od Istine (Boga), suptilni svet je bliži Istini, a mentalni svet je najbliži Istini. Sva tri stanja sveta duguju svoje postojanje kosmičkoj Iluziji, kroz koju duša mora da prođe pre nego što spozna Istinu.

Svrha kreacje

Jedina svrha kreacije jeste da duša svesno uživa beskonačno stanje Najvišeg Sopstva. Mada duša večno postoji u Najvišem Sopstvu i sa njim je stopljena u nenarušivom jedinstvu, ona, nezavisno od kreacije koja se odvija u granicama vremena, ne može biti svesna ovog jedinstva. Stoga duša mora prvo razviti svesnost da bi mogla spoznati svoje pravo mesto i prirodu, svoju jednakost sa beskonačnim Najvišim Sopstvom, koje je jedno bez ostatka. Razvitak svesti odvija se u području dualnosti gde postoji podeljenost na subjekat i objekat – na centar svesti i okolinu (odnosno, svet formi).

Uzrok kosmičke Iluzije

Kako to da je duša uhvaćena u zamku Iluzije? Kako je bezoblična, beskonačna i večna Duša došla do toga da doživljava sebe kao oblik i konačno biće podložno razaranju? Kako je došlo do toga da Purusha ili najuzvišeniji Duh počne da misli za sebe da je prakriti, ili svet prirode? Drugim recima, šta je uzrokovalo kosmičku Iluziju u kojoj se našla upojedinjena duša? Da bi shvatila i ostvarila svoj pravi položaj, položaj Najvišeg Sopstva – jednog, nedeljivog, stvarnog i beskonačnog – duši je potrebna svest. Duša doduše postaje svesna; međutim, to nije svest o Bogu, nego svest o univerzumu; nije svest o Najvišem Sopstvu, nego svest o njegovoj senci; nije svest o Jednom, nego o mnoštvu; i nije svest o Večnom, nego o prolaznom. Tako duša, umesto da spozna Najviše Sopstvo, biva upletena u kosmičku iluziju; i počinje da doživljava sebe kao konačnu mada je, u stvari, beskonačna.

Evolucija i stupnjevi svesti

Drugim recima, kada duša razvije svest ona ne postaje svesna svoje istinske prirode već pojavnog sveta, koji je njena sopstvena senka. Da bi postala svesna pojavnog sveta, duša mora preuzeti neko obličje posredstvom koga će doživljavati svet; stepen i vrsta svesti uslovljeni su prirodom oblika ili nosača koji joj služi kao sredstvo ispoljenja. Duša prvo postaje svesna grubog sveta posredstvom grube forme. Svest o grubom svetu koju ona ima na početku je najnerazvijenija i najograničenija. Prema tome, duša ulazi u najnerazvijeniju formu, formu kamena.*

* Za još stariju identifikaciju duše sa gasovitim oblicima vidi Bog Govori od Meher Babe (Ur.)

Pokretačka sila evolucije

Pokretačka sila evolucije sastoji se od impulsa koje svest prima zahvaljujući impresijama (sanskarama) prikupljenim kroz zadovoljavanje raznoraznih želja. Tako stečene i uskladištene sanskare u određenoj formi moraju da se dovrše i istroše posredstvom višeg oblika, i, shodno tome, kroz oslobađajuću razvijeniju svest grubog svela. Zato duša mora da se seli u sve više i više oblike (kao što su metali, biljke, crvi, ribe, ptice i životinje) sve dok ne preuzme ljudski oblik, u kome je svest o grubom svetu – u pogledu saznanja, osećanja i htenja – u potpunosti razvijena. Način na koji sanskare utiču na evoluciju svesti i njoj odgovarajuće forme, može se opisati jednim poređenjem iz svakodnevnog iskustva. Ako čovek želi da glumi kralja na sceni, on se sa tom ulogom može saživeti samo ako izađe na scenu preobučen u kralja. Isto važi i za sve ostale želje i težnje: one se mogu dovršiti i istrošiti jedino ako se izvrši promena celokupne situacije, kao i medijuma kroz koji se situacija može adekvatno doživeti. Ova paralela je vrlo korisna za razumevanje pokre tačke sile evolucije, koja nije mehanička već je, naprotiv, svrhovita.

Poistovećenje sa formama

Sanskare nisu odgovorne samo za evoluciju forme (tela) i njoj odgovarajuće svesti, već su takođe uzrok usmerenosti svesti ka pojavnom svetu. One onemogućuju emancipaciju svesti (to jest, od vraćanje svesti od pojavnog sveta i okretanje ka samoj duši) na podljudskom, a otežavaju je na ljudskom stupnju. Obzirom da svest prianja za ranije sanskare i doživljava daje iskustvo pojavnog sveta uslovljeno boravljenjem u odgovarajućem obliku (telu) kao medijumu, duša se na svakom stepeniku evolucije poistovećuje sa formom. Na taj način ona, koja je beskonačna i bezoblična, doživljava sebe kao konačnu i misli da je kamen, metal, biljka, crv, riba, ptica ili životinja u skladu sa stepenom razvijenosti svesti. I konačno, dok doživljava grubi svet posredstvom ljudske forme, duša misli da je ljudsko biće.

Reinkarnacija i zakon karme

Duša je u potpunosti razvila i upotpunila svest u prvoj ljudskoj formi, te zato nema potrebe za daljom evolucijom grube forme (tela). Evolucija formi tako se završava na stupnju čoveka. Da bi se iživele sanskare odgajane u ljudskoj formi, duša uvek iznova mora da se reinkarnira u formi čoveka. Bezbrojne ljudske forme kroz koje duša mora da prođe predodređene su zakonom karme, ili prirodom njenih pređašnjih sanskara (vrline ili poroka, sreće ili nesreće). U toku tih života, duša, koja je večna, poistovećuje se sa grubim telom koje je podložno propadanju.
Suptilna i mentalna tela

Dok razvija potpunu svest o grubom svetu, duša istovremeno razvija i suptilno i mentalno telo. Ali sve dok se njena svest ograničava na grubi svet, ona ne može da koristi ta tela svesno, u budnom stanju. Ona postaje svesna ovih tela i njima podudarnih svetova samo kada se njena svest potpuno okrene ka unutra, to jest, ka sebi. Kada duša postane svesna suptilnog sveta posredstvom suptilnog tela, ona se poistoveti sa suptilnim telom; a kada postane svesna mentalnog sveta posredstvom mentalnog tela, ona se poistoveti sa mentalnim telom; baš kao što se poistovećuje sa grubim telom onda kada je svesna grubog sveta posredstvom grubog tela.

Spiritualni put

Duša se vraća svom izvoru tako što se postepeno oslobađa od iluzije daje isto što i njena tela – grubo, suptilno i mentalno. Kada se pažnja duše okrene ka Samospoznaji i Samoostvarenju, dolazi do postepenog slabljenja i iščezavanja sanskara koje drže svest okrenutu u pravcu pojavnog sveta. Nestajanje sanskara odvija se uporedo sa skidanjem vela kosmičke Iluzije, a duša ne samo da počinje da prevazilazi različita stanja pojavnog svela, već isto tako počinje da uočava svoju različitost od tela. Duhovna staza započinje onda kada duša pokuša da pronađe sebe i svoju svest u potpunosti okrene ka Istini(Bogu).

Na prvom stupnju duša je totalno nesvesna svog grubog tela i grubog sveta, i doživljava suptilni svet posredstvom suptilnog tela, sa kojim se poistovećuje. Na narednom stupnju, duša je u potpunosti nesvesna i grubog i suptilnog tela, kao i grubog i suptilnog sveta, i doživljava mentalni svet posredstvom mentalnog tela, sa kojim se poistovećuje. Na ovom stupnju, duša je takoreći licem u lice sa Bogom ili Najvišim Sopstvom, koje prepoznaje kao beskonačnost. Međutim, iako prepoznaje beskonačnost Najvišeg Sopstva (koje ipak objektivizuje), ona i dalje smatra sebe konačnim bićem jer se poistovećuje sa mentalnim telom, ili umom.

Stoga imamo paradoks da duša, koja je u stvarnosti beskonačna, vidi svoje beskonačno stanje, ali nastavlja da sebe smatra konačnom; jer, dok sagledava svoje beskonačno stanje, ona misli da je um. Ona zamišlja da je um i gleda na Najviše Sopstvo kao na obje ka t uma. Dalje, ona ne samo da čezne da postane jedno sa ciljem pred sobom – objektiviziranim Najvišim Sopstvom, već i ulaže velike napore da to postigne.

Cilj

Na trećem stupnju puna svest duše još dublje se povlači ka unutra, ka sebi, tako da prestaje da se poistovećuje sa mentalnim telom. Na trećem i poslednjem stupnju, koji je cilj, duša prestaje da se ide n ti likuje sa bilo kojim od tri tela koje je morala da razvije u cilju evolucije pune svesti. Sada ona ne samo da spoznaje sebe kao bezobličnu, iznad svih tela i svetova, već, takođe, uz punu svest, ostvaruje svoje jedinstvo sa Najvišim. Sopstvom, koje je jedno, nedeljivo, stvarno i beskonačno. U ostvarenosti Istine ona uživa beskonačno blaženstvo, mir, moć i znanje, što su sve svojstva Najvišeg Sopstva (prim. prev. odnosno Nadduše).
Sažetak izlaganja o putovanju duše ka Najvišem Supstvu

Na samom početku, us led toga što duša nije u potpunosti razvila svest, ona nije svesna svoje istovetnosti sa Najvišim Sopstvom. I zato, mada je suštinski neodeljiva od Najvišeg Sopstva, duša ne može spoznati svoju istovetnost sa Njim niti doživeti beskonačni mir, blaženstvo, moć i znanje. Čak i nakon završene evolucije svesti, ona ne može postići stanje Najvišeg Sopstva – mada je sve vreme u Najvišem Sopstvu i sa Njim – zbog toga što je njena svest, zahvaljujući sanskarama povezanim sa evolucijom svesti, upućena na pojavni svet. Čak i onda kada stupi na stazu, duša nije svesna sebe same, već jedino grubih, suptilnih i mentalnih svetova, koji su njena sopstvena varljiva senka.

Na kraju svog puta, međutim, duša se oslobađa svih sanskara i želja vezanih za grubi, suptilni i mentalni svet. Tada postaje moguće da se oslobodi iluzije konačnosti, koja se javila usled njene identifikacije sa grubim, suptilnim i mentalnim telima. Na ovom stupnju duša u potpunosti prevazilazi ograničenja pojavnog sveta i postaje Samosvesna i Samoostvarena. Da bi postigla ovaj cilj, duša mora da zadrži punu svest a u isto vreme da spozna različitost između sebe i sharira (grubog tela); prane (suptilnog tela koje je nosač želja i životnih sila); i manasa (mentalnog tela, koje je sedište uma) – i takođe da spozna da je iznad grubih, suptilnih i mentalnih svetova. Duša mora postepeno da se oslobodi iluzije konačnosti oslobađajući se sanskaričkih okova, i da spozna da je različita od svojih tela – grubog, suptilnog i mentalnog. Na taj način duša poništava lažni ego (to jest iluziju, ˝Ja sam grubo telo˝, ˝Ja sam suptilno telo˝ ili ˝Ja sam mentalno telo˝). Dok se oslobađa iluzije, njena svest ostaje neokrnjena, što rezultira u Samospoznaji i realizaciji Istine. Cilj dugog putovanja duše je rastanak sa kosmičkom Iluzijom i spoznaja, u prizmi neokrnjene svesti, svoje istote sa beskonačnim Najvišim Sopstvom.